Simbolika ribe i hrišćanstvo

SIMBOLIKA RIBE I HRIŠĆANSTVO


Arheološki podaci o ribi kao zaštitnom znaku prvih hrišćana

Prvi simbol hrišćanstva kojim su sledbenici Isusovog učenja obeležavali prostore svog stanovanja bila je predstava ribe. Ovaj simbol je, zajedno sa prikazom Isusa kao Dobrog Pastira i vina, sve do kraja 4. stoleća bio dominantan u hrišćanskoj ikonografiji. Najstariji do sada poznati spomenik sa prikazom ribe je otkriven 1865. u okviru groblja Domitillae, koje je deo rimskih katakombi. Oko tačnijeg datovanja postoje neznatna sporenja – italijanski arheolog de Rosi smešta ovaj grob u prvo stoleće, dok ga Beker datuje u prvu polovinu 2. stoleća. Na zidnoj slici predstavljene su tri osobe sa tri vekne hleba i ribom. U Izraelu je, u dvorištu zatvora Magedon, oktobra 2005. otkrivena crkva iz 2. stoleća sa odlično očuvanim mozaičnim prikazom para riba i teksta u kome se Isus Hrist naziva ribom.

U grobovima iz ovog perioda vrlo često se sreće u hrišćanskim grobovima prikaz para riba dok se u Nacionalnom muzeju u Rimu čuva nadgrobni spomenik s početka 3. stoleća sa predstavom dve ribe i natpisom ΙΧΘΥΣ ΖΩΝΤΩΝ („riba života“).

Vreme je nametalo svoje potrebe i u periodu progona bio je neophodan neki znak, simbol po kome će hrišćani međusobno prepoznavati onoga koji pripada njihovoj zajednici vere. Sva je prilika da je zbog svoje opšteprihvaćenosti i zastupljenosti u životu hrišćana riba zvanično postala simbolom hrišćana još pre sabora u Arlu 314. godine. U okviru osmog kanona precizirano je „da se određuje da se priznaje valjanost krštenja (onome) koji zna simbol“. Kao što smo naglasili u ovom radu, najprihvaćeniji simbol u dotadašnjem hrišćanskom svetu je bila riba.

Tek nakon navodne Konstantinove vizije krsta uoči borbe sa Maksencijem 312. godine ovaj znak postaje zaštitni simbol hrišćanstva ali će riba još izvesno vreme nastaviti da se prikazuje na centralnim mestima u hrišćanskim hramovima. Jedan od takvih slučajeva je iz vremena Justinijana u crkvi sv. Eufrazija u Poreču koja je podignuta 553. u čijem se osnovnom delu nalazi mozaični prikaz ribe. Ovde treba naglasiti da se navedeni prikaz ribe, nastao sa kraja 3. na prelasku u 4. stoleće, nalazi u delu poznatom kao Mavrov oratorijum. Istovetan slučaj je sa još par crkava na Siciliji iz ovog perioda o kojima nemamo dovoljno podataka osim što je poznato da su podignute na prelazu iz 5. u 6. stoleće.

Istorijska pojava Isusa i hrišćanstva i njena povezanost sa simbolom ribe javlja se najpre u Novom zavetu, na mestima na kojima On sam sebe alegorijski naziva „ribarem ljudi“. Tertulijan, pisac sa prelaza iz prvog u drugo stoleće, proširuje i objašnjava ovu ideju pišući „da smo svi mi male ribe, sledeći primer našeg ΙΧΘΥΣ, Isusa Hrista, rođeni u vodi“. Kliment episkop Aleksandrije, hrišćanski filosof i svetitelj koji je živeo i radio na prelazu iz drugog u treće stoleće, oko 202. piše najstariju poznatu himnu Isusu, delo Himna Spasitelju Hristu. On ovde podvlači da je Isus „ribar ljudi koji su spašeni, koji svojim slatkim životom vadi iz neprijateljskog potopa iz mora grešnosti“. Sam Kliment je preporučivao svojim čitaocima da na svoje pečate ali i kuće postave znak ribe.

Iz svega do sada iznetog jasno proizilazi da je identifikacija Isusa sa ribom bila u funkciji nekoliko decenija nakon Njegove smrti. Sa druge strane, videćemo kasnije, svet je još pre Isusa bio spreman na Njegov dolazak i spasiteljsku ulogu. Pet stoleća kasnije, Aurelije Avgustin nas obaveštava na koji način se hrišćanstvo povezuje sa rečju „riba“. Prema akronimu koji čine početna slova Ἰησοῦς Χριστός, Θεοῦ Υἱός, Σωτήρ sa značenjem „Isus Hrist, Sin Božji, Spasitelj“ dobija se reč ἰχθύς – riba.

Pre nego nastavimo dalji rad, moramo najpre da se zapitamo – šta je hrišćaninu koji nije znao grčki mogla da znači ova skraćenica na grčkom? Teško je poverovati da je kroz reč ἰχθύς neki stanovnik Galije, na primer, mogao da doživi soteriološku definiciju svog Boga. Čak ni pesma eritrejske proročice Sibile koja govori o dolasku Spasitelja a koju blaženi Avgustin prenosi u celosti, osim toga što u akrostihu daje akronim INΣOΥΣ ΧREIΣTOΣ ΘEOΥ ΥIOΣ ΣOTHP, ni približno ne razjašnjava ono o čemu piše nekome ko nije upoznat sa grčkim jezikom. Ukoliko ova priča, koju je Avgustin čuo i zabeležio, nije plod mašte, ona samo jasnije govori nekih stotinu godina pre rođenja Isusa o Njegovom dolasku davno i prorečenom spasenju ljudi.

Rasprostranjenost kulta ribe i njena simbolika u prehrišćanskoj misteriji

Mnogo pre pojave hrišćanstva, riba je već imala svoje duboko zastupljeno mistično značenje u većini mediteranskih ali i drugih kultovima. Simbolika ribe je raznolika ali se u većini slučajeva svodi na plodnost kao nebeski blagoslov i davanje života, što zbog činjenice da živi u moru (vodi) koje je samo po sebi davalac života, što zbog velikog broja jajašca koja su sama po sebi, takođe, simbol života i plonosti. U ovom kontekstu se srećemo sa njom kod kultova Izide, Hator, Venere, Atargatis, Velike Majke u Efesu koja oko svojih genitalija nosi nisku riba dok joj je oko vrata niska sa simbolima zodijaka.

Riba je istovremeno i muški simbol – u  Ozirisovom kultu riba je čisto falusni, oplođujući simbol dok se u Mesopotamiji srećemo sa filistinskim božanstvom Dagonom (Dag-riba) čiji se kult pominje i u Bibliji. Stara jevrejska Pasha padala se meseca adra (adar-riba) dok su prehrišćanski Jevreji učili da je riba hrana blaženih u raju kao i simbol nebeske gozbe u budućem životu. U hinduizmu se riba sreće kroz kultove Višne, spasitelja u njegovom prvom ovaploćenju i tvorca nove rase, i Varune, zlaćane ribe. Poput mediteranskih misterijskih kultova i ovde riba sibolizuje bogatstvo i plodnost kao što je i atribut božanske ljubavi. U Grčkoj je reč „delfos“ imala dvojako značenje – proročište i riba. U Delfima se stoga u prvo vreme proslavljala Temis, originalna boginja riba. Kasniju riblju boginju Afroditu Salakijsku, proslavljali su njeni sledbenici u sveti dan, petak, kada su jeli ribe.

Na sasvim drugu dimenziju simbolike ribe, njenu povezanost sa zodijakom u okviru kojeg joj odgovara jedan znak, skrenuće nam pažnju tzv. Pektorijev epitaf koji počinje: „O, božanski rode Nebeske Ribe, čuvaj svoje srce nepokvareno, primivši besmrtno vrelo među smrtnicima iz božanskih voda…!“

Imajući u vidu da pun krug Zodijaka traje 25.800 godina, mada se Hiparhova precesija obično zaokružuje na 26.000 godina, dolazimo do činjenice da svaki zodijački znak traje 2150 godina. Brojne prikaze zodijaka viđamo u Egiptu, u piramidama u Denderi i Tebi, na kojima je astrološki znak Ribe prikazan negde sa jednom a negde sa dve ribe. Ova simbolika će se vremenom izgubiti tako da će hrišćani prikazivati najčešće samo jednu ribu označavajući, kao što kaže stih iz navedenog epitafa, Ribu Nebesku.

Astrološki znak Ribe počinje od 150. p.n.e. i traje do 2000. godine naše ere – u eri Ribe zapravo nastupa era Hrišćanstva kao većinske religije na planeti. Kako se u velikom zodijaku znaci kreću retrogradno, Ribi prethodi Ovan, ovome Bik pa Lav a početak ili kraj svakog znaka označavaju se ili ubijanjem tog znaka ili njegovim mladuncem. Zato se u periodu Ovna (2300-150. p.n.e.) srećemo sa legendom o Zlatnom runu u Grčkoj odnosno predstavom Amona-Ra u Egiptu. Tako možemo približno da datujemo izlazak Izraelaca iz Egipta prema detalju u kome se govori da su čekajući Mojsija, sebi izliti boga od zlata – Zlatno tele dok se Jahveu kao žrtva počinje da prinosi – ovca/jagnje.

Kasnijim poistovećivanjima Amona-Ra i Zevsa dolazi se do još jednog božanstva u Egiptu, hronološki kasnijeg – Apisa u eri Bika (4450-2300. p.n.e.). Iako nemamo istorijskih podataka o Kritu u ovom periodu ne možemo a da ne zabeležimo pomen Minotaura. Sa druge strane, Biku prethode znaci Blazanca i Raka o kojima ne raspolažemo istorijskim činjenicama a onda nailazi znak Lava (10900-8750). Da se podsetimo, prema mitološkim motivima ovog perioda Heraklo i Gilgameš ubijaju lava.

Ukoliko se vratimo na prelaz iz znaka Ovna/Jagnjeta u Ribu ne možemo a da se ne ponovo osvrnemo na ovde iznetu Šafovu tvrdnju prema kojoj je prikaz Isusa kao Dobrog Pastira, ribe i vina, sve do kraja 4. stoleća bio dominantan u hrišćanskoj ikonografiji. Tek početkom 5. stoleća dolazi do uspostavljanja novog hrišćanskog znaka (krsta) i trajnijeg potiskivanja stvarnog značenja predstava Isusa – Jagnjeta Božjeg, Dobrog Pastira ali i Nebeske Ribe.

Razrešenje problema otkud poistovećivanje Isusa sa znakom ribe zahteva dodatna objašnjenja od onih do sada navedenih. Mnoga dela apokaliptičkog karaktera pojavila su se u periodu od 164. g. p.n.e. (Pseudo Danijel) do Karmena Komodijanovog (oko 250. g. n.e.), propovedajući skori kraj sveta i dolazak Hrista – Mesije čija će vladavina biti hiljadugodišnja. Verovalo se u skori dolazak Mesije i u takvoj atmosferi pojavio se Isus sa imenom koje učenik i jevanđelista pripisuje kao lično ime galilejskog proroka, iako je ono ranije shvatano kao simbol jer Isus (na starojevrejskom Ješua/Jošua) znači najpre “spasitelj”, ali i „iscelitelj“ i „zaštitnik“. Njegov soteriološki karakter podvučen je imenom Isus iz Nazareta pri čemu se pomen Nazareta ne vezuje za geografsku odrednicu već za značenje reči Nazorej/Nazarej koja u starojevrejskom ima značenje identično reči Isus – spasitelj. Zbog toga Bendžamin Smit izvodi zaključak da je hrišćanstvu kao verskom pokretu najpre prethodilo poštovanje Isusa lekara i boga, određujući formiranje Isusovog kulta stoleće pre i posle naše ere.

Znak Ribe je trajno obeležila pojava hrišćanstva kao planetarno dominantne religije sa osnovom u Isusovom etičkom učenju i prekid sa prehrišćanskom antičkom tradicijom. Iako je samo hrišćanstvo duboko misteriozofsko učenje koje u sebi objedinjava veliki broj kultova, u 4. stoleću se najpre javlja težnja da ova religija, najpre izjednačena sa ostalim Milanskim ediktom iz 313. godine, postane i državna religija. To će se dogoditi ukazom Teodosija iz 380. godine tako da će u narednom periodu nehrićanska kultura doći na potpunu marginu zbog čega je Justinijanovo ukidanje Akademije 529. godine predstavljalo logični i završni udarac svemu što je prethodilo hrišćanstvu a što su hrišćani pogrdno nazvali paganstvom. Još jedina veza sa antikom bila pravna škola u Beritu/Bejrutu sve dok Justinijan Prvi nije sa Tribonijanom završio kodifikaciju rimskog prava, na taj način sačuvavši ostatke antičke kulture.

Kao što je 476. pao Rim a 529. ugašena Platonova Akademija, još jedino mesto u kome se proučavala antička filosofija i kultura, tako krajem 6. stoleća dolazi do potpune i ničim ograničene dominacije hrišćanske crkve koja će nastupiti sa novim etičkim učenjem koje je u zaveštanje ostavio Isus čije učenje predstavlja stepenik više od njemu prethodećih učenja.

Konstantin Veliki i kult Apolona

Nebojša Ozimić:

KONSTANTIN VELIKI I KULT APOLONA


Jedna od najintrigantnijih tema koje su okarakterisale prvu polvinu 4. stoleća svakako je odnos Konstantina Velikog prema hrišćanstvu. Koliko god imao zasluga za širenje i intitucionalizaciju hrišćanske crkve, toliko je njegova manifestacija te iste vere imala uglavnom nehrišćanske atribute. Na novcu koji kuje od 312. do svoje smrti vrlo su retki prikazi sa hrišćanskom simbolikom. Tako se na Konstantinovom novcu u periodu savladarstva (do 324.) a naročito od 313.-319. javlja predstava Nepobedivog boga (Sol Invicti) a neretko je prikazivan sa svim atributima mitraizma.

Da bi se shvatilo Konstantinovo poimanje vere, treba krenuti od premise da su za njega, odraslog i vaspitanog u duhu tradicije Rima, najvažnija i najpoštovanija božanstva bila ona koja su štitila Rim i rimske vladare što je on sam bio. Kako je mitraistička religija bila opšteprihvaćena u rimskoj vojsci, najviše zbog svog soteriološkog karaktera, dok je su Sol Invictis i Apolon ustanovljeni kao državni kultovi, to je bilo najprirodnije da Konstantin bude i ostane čvrsto vezan tokom svog života za ova božanstva. U nadolazećem hrišćanstvu, kako ćemo videti u daljem radu, Konstantin je prepoznao simbiozu ovih, već poštovanih kultova i kao vladar sve učinio da ova religija dođe na nivo državne vere. Trzavice i nesloga unutar hrišćana i podela na mnoštvo interpretacija ove vere učinile su da on, nakon Nikejskog sabora, odloži dalje angažovanje u institucionalizaciji hrišćanstva i počne da se vraća razmišljanjima i stavovima vezanim za Svemoćnog Boga, sve češće se vraćajući antičkom, prehrišćanskom nasleđu. U narednim redovima pokušaćemo da povučemo paralelu između solarnih kultova koje je poštovao Konstantin Veliki (Apolon, Mitra, Sol Invictus = Nepobedivo Sunce) i hrišćanstva za koje je tako mnogo uradio.


APOLON

Malo je božanstava u antičkom svetu koja su u toj meri imala u sebi zbir odlika drugih božanstava kao što je to slučaj sa Apolonom koji je zakonodavac, mantičar, zaštitnik ljudi i useva, iscelitelj, bog pomorstva i bog smrti. Poreklo njegovog imena najverovatnije je izvedeno iz vavilonske reči appulu (VRATA), odnosno iz imena hetitskog božanstva Appulunas-a, zaštitnika kapija i ulaza što je, pored ostalog, u Grčkoj bio Apolon. Tako je Apolon, preko Vavilona, Grčke sa kolonijama i Etrurije stigao na Apeninsko poluostrvo često poistovećivan sa Mitrom. Razlog za brzo širenje kulta Apolona među Etrurcima leži u njegovoj velikoj sličnosti sa njihovim božanstvom Vejovisom kime se nećemo šire i detaljnije baviti u ovom radu.

Najstarije Apolonovo kultno mesto na Apeninskom poluostrvu – Apolinar – nalazilo se van gradskih bedema, ispred Karmentinskih vrata. Ovo Apolonovo svetilište, jedino u starom Rimu, i hram unutar njega, izgrađeno je i posvećeno 429. godine p.n.e Apolonu Iscelitelju u nadi da on može da ublaži zarazu koja je u to vreme vladala ovim delom Apeninskog poluostrva. Zvanično upražnjavanje Apolona kao nosioca kulta Sunca u Rimskom Carstvu počelo je od vremena Oktavijana Avgusta koji je, u okviru svoje verske reforme a po nalogu Sibilinih knjiga, ustanovio kult Apolona kao jednog od najvećih rimskih bogova kome je bio posvećen i praznik Nepobedivog Sunca (Sol Invictus) a sam Avgust je smatran je njegovim sinom i zemaljskom inkarnacijom. Od 212. p.n.e. ustanovljene su svečane igre u čast Apolona i Dijane, tzv. Apolonijske igre.

Mnogi drugi rimski vladari na čijem se novcu sreće predstava Apolona (Komod, Septimije Sever, Valerijan) negovali su kult ovog božanstva. Ni sam Konstantin do kraja svog života nije prekinuo kovanje novca sa predstavama Apolona ili Mitre. Zapravo, kult Nepobedivog Sunca (Sol Invictus) počeo je da se u Rimskoj imperiji razvija po snažnim uticajem istočnjačkog boga Sunca, otelovljenog u persijskom bogu svetla Mitri. Bog Sol, prihvaćen kao službeno božanstvo Rima u vreme Aurelijana koji mu 274. diže hramove, predstavljao je prirodni derivat grčkih Helija i Apolona sa persijskim Mitrom.


MITRA

Mitra, persijsko božanstvo svetlosti, starije je u odnosu na većinu ostalih rimskih božanstava. Još u 14. st. pre n.e. sačuvao se govor hetitskog kralja Mušila u kome se Mitra poziva za svedoka. Važeći za sina Ahura-Mazde, Mitra je bio sinonim za svetlo koje prethodi Suncu da bi kasnije najpre pobedom nad Solom, bogom Sunca i pomirenjem sa njim, postao glavno solarno božanstvo.

Mitra ima dosta sličnosti sa istorijski kasnijim Isusom: rodila ga je Devica 25. decembra u pećini i poput Isusa, Mitra se na večeri oprostio od svojih 12 učenika i otišao Sunčevim kočijama bogovima. Od svojih sledbenika Mitra je tražio visoki stepen moralnosti, insistirajući na najvećoj čistoti, askezi i čednosti obećavajući kao nagradu lepši život posle smrti jer je on Spasilac čovečanstva. Svojim sledbenicima Mitra daje napitak spravljen od vina i krvi prabika što ima određenu paralelu sa hrišćanskom evharistijom a identično je i krštenje sledbenika zaranjanjem u vodu. Takođe je prisutno učenje o besmrtnosti duše kao i veliki broj simbola koji će se kasnije sresti u hrišćanstvu.

Zbog odbojnosti prema svemu što je persijsko, Mitrina religija nije prihvaćena u Grčkoj ali je od vremena Vespazijana, mitraizam zahvatio celokupnu Rimsku imperiju – Mitrin kult širili su po gradovima trgovci sa Istoka, a u graničnim područjima Orijentalci u rimskim legijama. Njegov kult je uzeo maha u drugoj polovini 2. stoleća kada su ga prihvatili najviši slojevi rimskog društva da bi dostigao je vrhunac sredinom 3. stoleća dok je imperator Komod bio je posvećen u Mitrine misterije.

Brojne su sličnosti između obreda različitih porekla kao što je to slučaj sa Kibelinim, Atisovim, Mitrinim, Baalovim, Dea Sirijinim, Izidinim i Serapisovim. Bilo da božanstva dolaze iz Anatolije, Irana, Sirije ili Egipta, bilo da su muška ili ženska, pokazuju sasvim jednake crte, unose shvatanja koja izgledaju kao da se uzajamno mogu zameniti. Osnova njihove sličnosti je da su to bogovi koji, umesto da su neosetljivi, trpe, umiru i vaskrsavaju. Bogovi čiji mitovi obuhvataju Svemir i čuvaju njegovu tajnu isti su oni čija zvezdana domovina upravlja svim zemljanima i koji samo svojim poklonicima, ali bez razlike na nacionalnost i poreklo, jemče podršku na putu ka njihovoj Čistoći.


KONSTANTIN

Kao mnogima pre njega Konstanciju Hloru i njegovom sinu Konstantinu, nasledniku na mestu cezara Galije i Britanije, najbliže je bilo poštovanje kulta Apolona koji je početkom 4. stoleća bio jedan od najvećih bogova rimskog panteona. Stoga je Konstantin, nakon odnešenih pobeda nad Germanima i Maksencijem u fazi priprema za polazak na Rim, 310. godine posetio „najpoštenije svetilište“, kako ga citira Evsevije misleći na Apolonovo svetilište u Granu, u Galiji.

Boravak u svetilištu i san koji je Konstantin usnio u Apolonovom hramu, protumačen od strane egipćanina Zenona, bitno je uticao na budućeg osnivača hrišćanskog zemaljskog carstva. Tumačenje proročišta da će voljom Apolona vladati 30 godina (tri venca koja mu boginja Nika stavlja na glavu) Konstantin nikada nije zaboravio niti je to učinio njegov biograf Evsevije koji je u panegiricima podsećao na prorečenu vladavinu od 30 godina. Postoje argumentovana mišljenja da je Konstantin u većem delu svoje vladavine sebe poistovetio sa Apolonom, što nije bilo neobičan za vladare koji su živeli u njegovo vreme ili pre njega – Dioklecijan je tvrdio da mu je rodonačelnik Jupiter dok se Maksimijan na isti način pozivao na Herkulesa.

Konstantin nije želeo ništa da menja posle pobede nad Maksencijem iako je usvojio znak u kome se seku slova Hi i Ro. Svečana sednica Kurije u čast Konstantina, oslobodioca Rima, održana je 25. decembra 312. na sam praznik rađanja nepobedivog Sunca (Sol Invictus) što je imalo veoma simbolički karakter. Konstantin je nastavio poštovanje rimskog običaja ustanovljavanja novih vladara na praznik Sol Invictusa tako što je 317. imenovao sinove Krispa i Konstansa cezarima upravo na ovaj dan. O trajnijoj vezanosti Konstantina Velikog za kult Apolona preko praznovanja novog, rađajućeg Sunca (Sol Invicti) svedoči proglas iz 321. godine kojim ovaj vladar Rima izdaje naredbu da sudovi budu zatvoreni 25. decembra radi „poštovanja dana Sunca“ dok njegova vojska, krećući u odsudni boj protiv Likinija 325., sa sobom nosi kao zaštitu Apolonove statue.

Istovremeno, Konstantin na jednom kraju Rima podiže hrišćanske hramove a na drugom postavlja kipove majke Kibele i boga Sunca – (Sol Invictusa) – čija predstava fizički podseća na samog Konstantina. Ovakav odnos Konstantina prema različitim verama može se objasniti ranijim izjednačavanjem Hrista sa životodavnim Suncem – kako Tertulijan navodi da su pojedini hrišćani njegovog doba predstavljali svoga Boga – kakav je bio kult Apolona. Nije isključeno da je Konstantin hrišćansko znamenje na nebu uoči Mulvijske bitke usvojio kao svoje zbog demonstracije samog Sunca, tj. više malih „Sunašca“ kako navodi Evsevije. Nepunih godinu dana pre smrti a u okviru proslave prorečene tridesetogodišnjice vladavine, Evsevije na ovaj deo podseća, između ostalog, Konstantina sledećim rečima koje ne ukazuju na Hrista već Apolona:

Neizreciva svetlost koja potiče od Svevišnjeg Boga, svojim plamenom ne dopušta nam neposredno viđenje njegovog božanstva. Oko nje kruže nebeske vojske, proglašavaju Ga Suverenom, Gospodom i Imperatorom…

…Crpeći iz Njegovog sjaja kao iz neiscrpnog izvora svetlosti, redovi nebrojenih anđela i arhanđela i horovi nebeskih duhova blistaju.

Dok Božija Reč vlada s njim na vekove naš imperator od Boga voljen, koji iz tog božanskog izvora dobija ne znam koje carske izlive, upravlja svetom svih ovih dugih godina. . .

Ujedinjujući četiri moćna cezara u slozi i nebeskoj ljubavi kao četiri konja kvadrige on, uzvišeni aurig, upravlja i vodi ih po celoj zemljinoj kugli: svuda prisutan i nadgledajući sve.

Predstava Boga kao auriga, kočijaša koji upravlja upregnutim konjima, karakteristična je samo za solarne kultove Apolona i Mitre kao i svi ovde navedeni citati.

Da rezimiramo. Konstantin je došao na vlast kao poklonik Apolonovog kulta a neposredno pred kraj života, proslavljajući trideset godina svoje vladavine, episkop Eusebije iz Cezareje, njegov lični biograf i panegiričar, napisao je panegirik više u duhu Apolonijskom nego u Hrišćanskom duhu dok se, sudeći prema pojedinim zakonskim aktima, samo Konstantin nikada nije odrekao Solarnog kulta Apolona ili Mitre.

Jovan Dučić Čovek govori Bogu

ČOVEK GOVORI BOGU

Znam da si skriven u morima sjanja,
Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.

Jedino ti si što je proturečno -
Kad si u srcu da nisi u svesti...
Na kom se mostu ikad mogu sresti,
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!

Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak - je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?

Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.

Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe -
Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe,
I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Samotan svugde i pred svim u strahu,
Stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.

Crnogorac k svemogućem Bogu

CRNOGORAC SVEMOGUĆEM BOGU (P.P. Njegoš)


   O, Ti, bićem Beskonačni,
   bez početka i bez kraja!
   Početak si sam osnova
   a kraj svega u Tebe je.
   Ti, dubino neizmjerna,
   ti, visoto nedolećna,
   ti si sjajnost svoju skrio
   mnogostručnim pokrivalom
   Veličanstva i prostranstva!

   Ti se ne daš da Te vidi
   oko duše najumnije,
   nit um Tebe uobrazi,
   no tek počne o Teb mislit,
   zanese se u beskrajnost,
   sve s višega višem hodeć,
   leteć željno da Te vidi,
   ili sjenku barem Tvoju.

   A zalud njemu muka,
   po prostoru tumaranje,
   kada si ga Ti stvorio
   kratkovido i slijepo,
   da u Tebe ne pogleda,
   no se natrag mora vratit
   i teskotnom svome hramu,
   zaneseno, utvrđeno,
   veličinom začuđeno.

   Pogledam li vječnost stvarih.
   Pogledam li svjetlost sunca.
   Pogledam li sjajnost, hitrost.
   Milionah gornjeg svoda:
   Sve to mene udivljava,



   Tebe kaže svemoguća,
   i duša Te moja mila
   više svega uzvišava,
   Tebe što si više svijeh.
   Tvojom riječju svu tvar krećeš,
   Bog si uma, duše moje.

   Ti si okean beskonačni,
   a ja plovac bez vesalah,
   misli su mi bura jaka:
   Sa mnom čine valovanje,
   nagone me naprijed plivat!
   Žele štogod vidijeti;
   No kako ću vidom hodit
   kad u ruke vesla nemam.

   Već sam dužan stojat tužan
   u smrtnome čamcu malom
   na sredinu okeana,
   dok se prevrati čamac isti
   i okean mene proždre!

   Ja se zemlje car nazivam,
   ja se gordim i ponosim,
   jer vrh svega zemnog vladam;
   Ja s prirodom često ratim,
   pobjeđavam tresk gromovah,
   pobjeđavam zvuk vjetrovah
   i sinjega ljutost mora.

   Ti, Božanstvo previsoko,
   koje živiš u prostoru,
   nad prostorom, pod prostorom
   u svijetlim planetama,
   u zrakama sjajna sunca
   i u svaku malu stvarcu
   nam vidimu, nevidimu!
   Ti svačemu život daješ
   nevidivom svojom silom.

   No, ko će Te opisati,
   ko li umom obuzeti?
   Um si kratak dao čojku,
   ne može Te ni nazreti,
   a kamo li vidijeti;
   Već um leti čojka slijep
   po prostoru beskrajnome
   tražeć svjetlo po tavnini
   kako sova u mrak noći.

   Al ja više sile nemam,
   da izbliže Tebe vidim,
   već iz stvari vidimijeh
   Stvoritelja njina slavit,
   i s čuđenjem velikijem,
   dušom, srcem Tebe vikat:
   Ti si car moj i sveg drugog,
   kojega je ruka vrgla
   temelj svemu vidimome.

   I u koga ruku stoji
   konac iste veličine!
   Tebe slava beskonačna,
   Tebi časti prekovječne,
   neka bude i biti će
   dok je svijeta i naroda!

    Petar Petrović Njegoš

Kako je nauka postala religija?

SSSR: Kako je nauka postala religija?

U Sovjetskom savezu je od sredine 20 veka žeđ za razotkrivanjem svemira zamenila religiju. Kult nauke u potpunosti je zamenio veru, a Jurij Gagarin, prvi čovek u svemiru, bio je obožavan kao bogolika figura.

Titanijumski spomenik Gagarinu u Moskvi koji je napravio vajar Pavel Bondarenko predstavlja stub visok 42 metra na čijem se vrhu nalazi figura kosmonauta u pozi sličnoj Hristu Spasitelju u Rio de Žaneiru.

Između pedesetih i sedamdesetih godina, umesto religijskih svetkovina u Rusiji su se proslavljala naučna otkrića, a čak su organizovani festivali vezani za istraživanje svemira. I arhitektura u Rusiji je u ovom razdoblju prošla kroz “kosmički period”.

Kosmička ideologija

Svemirski program bio je predstavljan kao fantastični rezultat proletarijata, a u prilog toj tezi išla je i umetnost. Tako je film “Mesec” iz 1965. Pavela Klušanceva predstavljao budućnost u kojoj sovjetski narod živi u miru i slozi na kolonizovanom Mesecu, zahvaljujući tehnološkom napretku koji im je omogućio komunizam.

Rusija je dosegla zvezde i tamo nije našla Boga – samo nauku.

Kako bi se pojačala propaganda, svemirski program počeo je da se oslikava i u popularnoj kulturi.

Međutim, danas je entuzijazam vezan za proučavanje svemira splasnuo. Kult nauke postao je stvar prošlosti. Ove godine Međunarodni dan proučavanja svemira “pao” je na pravoslavni Uskrs 12. aprila, a ovog puta sukob nauke i religije u Rusiji podvučen je ironijom.

Internetom je počeo da se širi mim “Dan Uskrsonautike” na kom se vidi kako je tradicionalni ruski uskršnji hleb ofarban tako da predstavlja portret Jurija Gagarina, okružen uskršnjim jajima ošarana motivima Međunarodne svemirske stanice, Meseca i Zemlje.

Sekte - duhovna droga

Još u l6. vijeku isposnik Grigorije Palama, ispisujući svoju hrišćansku antropologiju, insistira na trihotomičnom ustrojstvu ličnosti kod svakog čovjeka tj. postojanju diferenciranih manifestacija duha, duše i tijela. Ova trihotomičnost u kasnijim naučnim konceptualizacijama prerasta u već uobičajnu distinkciju na našu biološku dimenziju (koja nam je zajednička sa životinjama i biljkama), duševnu, koju dijelimo samo sa životinjama, te duhovnu, čiji smo posjednici samo mi ljudi.
Veza duševne sfere sa duhovnom kod čovjeka nam je takođe dobro znana i elaboracija ove sprege ima svoju dugu istoriju. Veza duhovnosti i čovjekove biološke dimenzije aktuelizovana je tek u posljednjih nekoliko decenija zahvaljujući intrigantnim i relevantnim istraživanjima u oblasti neuroteologije i neuropsihologije. Svima im je zajedničko traganje za odgovorom na pitanje postoji li biološka osnova duhovnosti.
Neuropsiholog M.Persindžer u svojim istraživanjima otišao je najdalje i poslije njih je tvrdio da je u sljepoočnim režnjevima ljudskog mozga otkrio «božju tačku» za koju kaže da je spiritualni centar smješten u neuronskim spletovima a čija se elektroaktivnost mijenja onog trena kada čovjek počne da intenzivno razmišlja o duhovnim i religioznim temama.
Kernberg je tvrdio da moralno ponašanje i milosrđe potiču iz najdubljih nivoa ličnosti, njene duhovnosti. Jung smatra da je duhovno prosvjetljenje suština ljudskog postojanja te da je prirodna datost čovjeku da bude homo religiosus a da je Bog njegov najvažniji arhetip.
Diltaj, tvorac duhovne naučne psihologije čije jezgro čine njegova proučavanja duhovne kulture, duhovnost vidi kao božji dar čija je svrha stalno izoštravanje naše percepcije moralnih vrijednosti.
Za Ričardsona duhovnost je «skup iskustava, uvjerenja i fenomena koji spadaju u transcendentne i egzistencijalne aspekte našeg bitisanja». To uključuje tematizaciju sadržaja i zapitanosti nad njima kao što su u prvom redu pitanja smisla i značenja života, pitanja dobra, zla, smrti itd.
Duhovna iskustva su univerzalna i privatna, spontana i duboko intimna, ali uvijek afektivno obojena.
Za vjerujuće ljude se unutar okvira njihovih religija odvija njihova duhovnost dok se za nevjerujuće duhovnost odvija unutar okvira njihovih ideala i aspiracija.

Dakle, pristup čovjekovoj duhovnoj sferi odvajkada je bio moguć kroz percepciju njegove pripadnosti tradicionalnim religijama dok pripadnost sektama možemo smatrati deformišućim oblikom ovog pristupa jer se srećemo sa psihopatološkim sadržajem čovjekove duhovnosti, kompromitacijom i teškim oštećenjem njegovog duhovnog zdravlja.
Duhovno zdravlje se obično definiše kao usredsređena cjelovitost, koja mora biti snažno prožeta sveobuhvatnim doživljajem ljubavi prema Bogu, drugim ljudima, prirodi i samom sebi.
Prema Zoharovoj i Maršalu, postoji sedam indikatora visoke duhovne inteligencije (SQ) od kojih bi se, za potrebe ovog izlaganja, osvrnuo samo na indikator «opiranja nanošenju zla». Sudeći po ovom indikatoru sljedbenici sekti, posebno pripadnici agresivnih i destruktivnih satanističkih sekti, jesu na vrlo niskom nivou duhovne inteligencije.
Naime, nijedna tradicionalna religija ne propovijeda zlo dok je ono kod mnogih sekti ugrađeno u njihovo dogmatsko učenje, zlo i nasilje su njihove vodeće programske odrednice. Već površan osvrt samo na stravična i sve učestalija ubistva i samoubistva, koja su dirigovana i ritualizovana u okrilju sektne ideologije, govore nam da je homo sapiens ulaskom u pakleni krug sektne pripadnosti postao homo demens i zauvijek srušio osnovni princip svih religija i vjerovanja na ovom svijetu - sjedinjenje s dobrom.
Savremena psihijatrija spremnost žrtve /pristalice neke sekte/ da se povinuje i ispunjava sve zahtjeve sekte tumači modifikacijom moralne svijesti pojedinca, uspostavljanjem svojevrsne mentalne kontrole nad njom, izopačavanjem njene duhovne sfere, a sve to pod snažnim uticajem sektne ideologije.
U ovakvom tumačenju rezultati viktimoloških dometa sekte se nesporno ukazuju kao zlo i destruktivnost ili, još preciznije rečeno, kao  paradoksalna transformacija ljudske duhovnosti i njenih suštinskih sadržaja koje nalazimo u svim tradicionalnim religijama kao što su ljubav i transcendencija. U duhovnim prostorima pripadnika mnogih sekti nalazimo zlo i descendenciju.
Na ovaj način svaka sekta postiže svoj osnovni cilj da putem psihološke destabilizacije kod svojih sljedbenika uspostavi bezuslovnu odanost, pokornost i da otupi njihov kritički duh sa konsekutivnim odbacivanjem opšteprihvaćenih naučnih, etičkih, građanskih, pravnih i drugih vrijednosti, te vrlo izraženim nepoštovanjem tradicionalnih vjerskih zajednica. Sektologija se još uvijek ne može usaglasiti  oko definicije pojma sekti i osnovnih performansi sektnog djelovanja na pojedinca.



Bez obzira na mnoga oprečna mišljenja o ovom pitanju, ipak se većina istraživača ove problematike slaže sa stanovištem da sektom možemo nazvati svaku društvenu grupu ako ona u svom postojanju i djelovanju ispunjava slijedeće kriterijume:
-mentalna destabilizacija
-prenaglašeni finansijski zahtjevi
-ugrožavanje fizičkog i psihičkog zdravlja
-uvlačenje djece u svoje redove
-izražavanje (ili ispoljavanje) antisocijalnog stava
-sukob sa redom i zakonom
-značajni pravni sporovi
-izbjegavanje zakonskih obaveza
-pokušaj infiltriranja u državne organe

Psihološki koreni sekti i sektašenja

Владета Јеротић
О психолошким коренима секти и секташења

Треба на почетку овог чланка подсетити на чињеницу, изгледа не свима познату, да је секти и секташења било увек, не само у историји религија и, посебно, унутар све трију вероисповести хришћанске религије, већ и у другим областима јавног живота, нарочито у политичком животу народа. Да ли је потребно подсећати да већ у Делима апостола, а посебно, готово у свим посланицама апостола Павла, има сијасет података који указују на деловање не малог броја јереси већ у првом и другом веку хришћанске историје! Трећи епископ по реду у Риму, Климент, 96. године после Христа пише посланицу Коринћанима поводом раскола у Коринтској цркви (по сведочењу светог Иринеја Лионског).

Када је реч о нашим балканским просторима, пре трагичног расцепа Источне и Западне хришћанске цркве 1054. године, већ у VIII веку деловала су активно и релативно успешно јеретичка хришћанска учења павликијана и месалијана, а затим, нарочито погубно по јединство православне Српске цркве, за време владавине првих Немањића дејствовали су богумили[1] Српска земља, српски народ и српска држава, једном речи, још из времена пре XI века, за владавине зетског краља Михајла и његовог сина Константина Бодина, затим у току читавог немањићког периода, и у току турског ропства и после ослобођења, све до данашњих дана, били су место и поприште разних народа, касније и нација, самим тим и различитих религија, као и многих рукаваца хришћанске религије, такође унутар православља. Пошто је овакав разнобојан етнички састав становништва била и остала реалност и у другим балканским православним земљама, а и у Русији, није ли пословична православна и православно-српска трпељивост делимично последица и историјске реалности овог народа који се вековима, без могућег показивања сопствене воље, морао да прилагођава и да стрпљиво подноси и католике и муслимане, и Јевреје и протестанте, као и њихове, временом, све бројније деноминације? Поставља се сада питање да ли Срби треба или не треба да и даље остану трпељиви и стрпљиви према данашњим агресивним секташким покретима и, што је важније, који Срби треба и морају (или ни они не треба и не морају) да заузму одређени став у односу на секте и секташење?

Ако грубо и условно поделимо све Србе рођене у Србији у три групе: православне, атеисте и оне равнодушне према религији, не изгледа ли логично да само од православних Срба можемо очекивати да се заложе за проблему који се пред нас поставља? практично је нерешиво питање, колико стварно има православних Срба у Србији, православних у смислу једино могућег очекивања да такав хришћанин поуздано зна и да уме другоме да образложи зашто зна: шта је православље, какво учење оно заступа, од када је у српском народу, једном речи, да такав православни Србин свесно верује и зна зашто православно верује, односно, зашто не може и не жели да прими никакво друго, православљу страно учење. Нисам у стању и не желим да овде нудим никакве бројке таквих православних Срба у нашој земљи (при томе не потцењујући нити прецењујући тај број). Свима је, ваљда, јасно да борбу против секти и секташења могу успешно водити само свесно опредељени православни људи, који, осим што тачно знају шта је православље, морају исправно знати (значи познавати) учење секте од које се бране. Није затим добро, нити је правично, стављати све секте у исту котарицу, јер је одавно познато да је тешко повући границу између секте и тзв. слободне цркве[2], као што су у прошлости били и данас остали менонити (основани још у XVI веку), методисти (основани у XVIII веку) или баптисти.

Сигуран сам да ће многи међу нама сумњичаво или одречно махнути главом на овакво моје педантно тражење и утврђивање разлика између бројних и, збиља, веома различитих данашњих секти или, како оне себе више воле да називају, малих верских заједница. Ако се не слажем (и никад се нисам слагао) са грубим, па и мање грубим упрошћавањем сложених проблема (а такав сложен проблем који траје столећима је несумњиво проблем секти и секташења), то не значи да не схватам нашу данашњу жалосну послератну (или још увек ратну) и верску и политичку ситуацију, у којој предлози слични мојима могу деловати претерано. Ово ипак не значи да се у нашим, делимично оправданим, поједностављивањима, када је у питању наш став према сектама, смемо спуштати испод оне дозвољене црте, испод које наша борба против секти и секташења постаје и сама секташка. Тако смо стигли до оног дела нашег излагања које се односи на психолошке корене секте и секташења.

С обзиром на већ раније спомињану, миленијумски дугу и општераширену склоност човека и народа сваковрсним јересима (у Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, јерес и секта изједначени су као појмови), кажимо шире, склоност човека цепању, дељењу, издвајању и супротстављању човека човеку и народа другом народу – имамо ли права да поставимо битно питање: Није ли сваки човек у својим дубинама и још недовољно истраженим коренима јеретик?

На питање зашто Бог не каже: Ја сам Бог Аврама, Исака и Јакова, него: Ја сам Бог Аврама Бог Исака и Бог Јакова, хасидски одговор је да се овом формулацијом желело истакнути како нема два човека с истим богом. Бог је одувек код сваког човека индивидуално искуство. „У свету нема другог мене“, вели Сервантесов Дон Кихот, а Александар Солжењицин у нашем веку поручује: „Сваки, па и онај најмањи народ“ – усуђујем се да додам: сваки, па и онај најбезначајнији човек – „непоновљив је траг Божије замисли.“

Шта овим наводима желим да кажем? Сваки се човек рађа као индивидуа са скривеним моћима за бесконачан развој који му је омогућен милијардама можданих ћелија, као и грађом или опремом из његовог индивидуалног (пренаталног), фамилијарног, националног и колективног невидљивог душевног складишта. Тражење Бога и осмишљавање живота свакако је један од централних архетипова људског бића, сличног нагону по јачини, који тражи у току једног људског живота своју реализацију. Сваки људски карактер уобличавају, како његова лична генетика (темперамент, конституција и интелигенција као урођена дата), тако и породична средина која детету намеће лична и друштвена мерила понашања. Таква сложена и доживотна динамика сукоба између урођене потребе детета да себе развија од индивидуе до личности, и утицаја његове уже и шире околине, која помаже или одмаже овакав развој детета, одражава се и на верски карактер сваког човека.

Када бисмо у некој замишљеној анкети узели 100 људи из наше српске средине, различитог пола и различите школске спреме, а који за себе кажу да су убеђени православци (нека кажу ово с правом), и тражили од њих да у само неколике језгровитих реченица напишу како у себи замишљају Бога, уверен сам да бисмо добили 100 различитих, индивидуалних или и особних (значи од личности потеклих) одговора. Да ли овом претпоставком желим да објасним или и оправдам постојање безбројних религијских секти у свету (и у хришћанском свету), полазећи од права човека да у себи гради лик Бога какав њему највише одговара? Писао сам једном[3] о тзв. приватној религиозности хришћана, полазећи од тезе да не ствара само Бог човека по Свом лику, већ и човек ствара Бога по сопственом лику и обличју. Човек тада обично или апсолутизује или релативизује своју представу о Богу. У првом случају, човек може да тврди – и ово управо тврде неки секташи – да само он и његова верска заједница поседују истину о Богу, тумачећи и Стари и Нови завет на свој начин. У другом случају, када човек релативизује своју представу о Богу, он може сматрати, тобож ради толеранције и општег мирења са другим верама и религијама, да је сваки човек у поседу своје истине и да има право, ако је хришћанин, да и Свето писмо тумачи „својим“ светим духом.

Отац Јустин Поповић је једном написао да је Исус Христос најбољи Бог и најбољи човек који се икада појавио у историји људског рода. Сваки истински хришћанин у ово верује и ово исповеда. Али како верује и како исповеда? Онако како се увек исти и непроменљиви лик Богочовека Исуса Христа преломио кроз његову индивидуалну призму. Не можемо никако очекивати да се, за све хришћане једини Спаситељ света Исус Христос, доживи и исповеди на исти начин – некада и данас. Ни хришћански философи или светитељи из истог века – узмимо за пример Климента Александријског, Оригена и Тертулијана из III века, или Јована Златоуста, Дионисија Ареопагита и Августина из у века – нису искусили и исповедали Христа исто. А како стоји са секташима и њиховим сектама? Ако им је учење погрешно са гледишта православља, мало мање погрешно са становишта римокатолика, а понајмање од стране протестаната, смемо ли као православни људи бацати проклетство и мирно отпремити у пакао све чланове неке секте, од којих неки живе узорним хришћанским животом (треба ли православну браћу подсећати да у неким сектама, и код нас одавно присутним, нико не псује – поготово не Бога – не узима алкохол или дрогу, не пуши, не раставља се у браку, не чини побачаје, нити преваре у браку, итд.). Овде не говорим о сатанистичким и њима сродним сектама за које су надлежни закон и суд.

Тренутак је, изгледа, да се упитамо откуд успех у секташком раду, и некада, у ранијим вековима, и нарочито данас. Да ли смо, збиља, у души задовољни и оправдани када кажемо да су сви секташи деца ђаволова? Да се вратимо још једном на психолошке корене сваке јереси. Усудио сам се малочас да претпоставим да сваки човек, из једног истог народа, као припадник исте вере, различито доживљава Бога. Видели смо и због чега је тако. Уколико пођемо корак даље у нашој претпоставци, па јерес изједначимо са бунтом, зар је претерано сматрати сваког човека, у најмању руку, склоним повременој побуни – не узимајући сада у обзир, не баш мали број људи, нарочито у нашој средини, који су рано постали и целог живота остали побуњеници? Против чега или против кога се човек буни и како постаје бунџија, а онда радо и секташ, или склон превери (број православних људи који су добровољно прешли у ислам или у римокатолицизам, у току векова, није занемарљив)? Дете се буни природно или неуротично против својих родитеља, Природно, јер жели да се осамостали и од индивидуе постане Божија личност (а не заборавимо да само личност, према оцу Јовану Мајендорфу може бити члан Цркве); неуротично, када наиђе на неразумевање родитеља, па уместо да остане постојано и упорно у својим оправданим захтевима, дете постаје реметилачки тврдоглаво, и онда и неуротично. Против чега или против кога се буни одрасли човек? Најчешће против неправедног друштва и његових захтева, а нарочито против лажних ауторитета. Није ли онда такав бунт оправдан, чак неопходан? А против чега се бунио, а и данас се буни, хришћанин (православан, римокатолик или протестант) када је вековима прилазио секти? Зар не против млаке, неактивне, склерозне и још, некад, до крајности политизоване цркве? Наравно, цркве не као „мистичног тела Христовог и есхатолошке заједнице у историји“, већ цркве као институције. Занима нас, даље, веома, питање, ко одлази у секте. Нису ли то најчешће они млади људи потекли из атеистичких породица, од растављених родитеља, напуштени још као деца, васпитно (и нарочито верски васпитно) запуштени, неуротични и психотични, који траже негде окриље, материјално и душевно, које им може помоћи да преживе. Одмах да напоменем да, када сам споменуо да много неуротичних и психотичних младих прилази сектама, то не значи само да у сектама нема душевно и телесно здравих младих људи, већ и да приличан број неуротичних и психотичних младих припада православној Српској цркви. Тек би једна озбиљна и дуга психолошко-социолошко-теолошка студија, која би обухватила популацију, како унутар православне Српске цркве, тако и унутар једне одређене секте, могла објективно да покаже колики је проценат неуротичних и психотичних болесника у цркви и у сектама. До објављивања таквих научних резултата није оправдано и исправно тврдити како све секте воде душевно поремећени људи, привлачећи такве исте људе себи.[4]

У чему су још разлози успеха секти? У времену цветања национализма, који се лако претвара у шовинизам, у времену насиља и распрострањене људске равнодушности према онима који пате, који су гладни и земаљске и небеске хране, у времену у коме се сваки други брак раставља, а деца или млади људи остају незаштићени и жељни било какве и било од кога човека или организације мало топлине и бриге о њиховој личној судбини, разне секте, ово морамо признати, пружају помоћ, утеху и бригу онима који им прилазе. Немојмо бити патетични, па рећи: да, секташи, увек добро организовани и богати, сада, тобож, спасавају хришћанске и нехришћанске бескућнике, али с оне стране чека их вечно проклетство! Зашто није добро бити, као православан верник, на такав начин ганутљиво ревностан? Из једног, једноставног, разлога: што онда и ми, као православни верници, примамо секташки дух, према познатом и емпиријски много пута доказаном механизму, несвесне „идентификације са агресором“. Морамо се строго чувати, као православни људи, да наша искрена православна ревност не пређе у фанатизам.

Ако сам до сада покушавао да покажем како је сваки човек негде у своме несвесном, али и у свесном бићу, јеретик и бунџија, сада се усуђујем да кажем да у сваком од нас, негде скривено, чека и вреба, и фанатик. За кога човека кажемо да је фанатик? За онога који не признаје ваљаност ни једног другог пута ка спасењу, осим сопственог, јер само тај властити пут води до циља, безусловно и непогрешиво, а они који њиме иду јесу „изабраници“. У Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, фанатичан је онај који је „заслепљен, махнито одан чему, нарочито вери“. Одувек смо знали да је највише, и то најопаснијих, фанатика било у политици и религији. Можда је чак политички фанатизам још се добро сећамо нациста, фашиста и бољшевика) само первертирана тежња сваког човека за Богом. Ако су фанатици, дакле, људи у сваком погледу искључиви, агресивни и аутоагресивни, не пита ли онда, с правом, психијатрија да ли су то душевно здрави људи? Психологија и психопатологија фанатике држе за људе негде дубоко несигурне у себе, као и у идеје које хоће другима да докажу као једино исправне. Једна од највећих заблуда секташтва, према Николају Берђајеву[5], јесте њихово неприхватање универзалне одговорности сваког за све. „Секта хоће да се спасе сама, она не жели да се спасава са светом. У психологији секташтва постоји удубљивање у себе, умишљеност, самозадовољство. Секташка психологија презире свет и увек је спремна да осуди велики део света на уништење као нешто ниже. Секташка психологија у суштини није хришћанска, у њој нема хришћанског универзализма и хришћанске светске љубави. Она не жели да зна да Христос није само Спаситељ мене и моје лађе, већ и Спаситељ света.“ Добро је да се и ми, као православни верници, преиспитамо, с времена на време, не односе ли се ове рече Берђајева и на нас. Зар су Срби као православан народ (не и као појединци, јер је первертираних појединаца било увек и у сваком народу) били некад у прошлости фанатици и фанатично православни!

Да приведем крају своја досадашња размишљања о психолошким коренима секти и секташења. Секте, најпре, морамо сагледати из различитих углова, јер се овом феномену, за који смо рекли да припада аутохтоној људској природи, можемо и морамо приближити (па и онда га не до краја разумети), не само са теолошког, хришћанског и православног хришћанског становишта, већ је то проблем који с пуним правом треба да изучавају психолози и психијатри, психотерапеути и педагози, социолози и етнолози. Оправдана борба православне Српске цркве против агресивних секташа и секти не може бити спровођена на секташки начин. Одувек смо као хришћани знали, али смо то знање ретко у пракси спроводили, да се хришћанин бори против греха, али да милује грешнике. Сваком ко о овоме размишља јасно је колико је овакав задатак за хришћанина осетљив и тугаљив. Ипак је само овај споменути начин борбе против секти оправдан и могућ.

Не сматрајући себе ни достојним ни способним да проникнем Божију Промисао у историји ипак се питам: Зашто хришћанске секте не схватити и као позитиван изазов хришћанској Цркви? Зар фрањевачки ред у римокатоличкој цркви у XIII веку, на чијем је челу био један светитељ и песник, није настао као реакција на самовољу и нехришћанско понашање римских папа? Или, пијетистички и пуритански покрет у Европи у XVII и XVIII веку, који је представљао противдејство млаком и малограђанском протестантизму тога времена. Богомољачки покрет у Србији и Македонији у првој половини XX века никао је као оправдан, помало и бунтован одговор на неке неправилности и застрањивања Српске цркве, пре и после Првог светског рата. Само владики Николају Велимировићу можемо бити захвални што се богомољачки покрет није претворио у секту. Нису ли сви ти покрети били добродошли изазови који су у основи били намењени корекцији понашања свих трију хришћанских цркава, увек само као институција? На узнемирена питања неколицине свештеника упућена своме епископу у једној нашој епархији о ширењу секти у њиховим парохијама, овај наш познати теолог узвратио им је јединим питањем: „А шта ви чините?“ Мени се овај његов упитни одговор чини најпотпунијим. Мишљења сам, једном речи, да Црква мора да одговори на изазов ширења, не само секти, него и многих других, нових религиозних покрета[6], који у времену опште секуларизације и претварања светог у профано, управо код младих буде наду да ће, уз помоћ тих религијских покрета, личним искуством доћи до дубљег спознања Бога. Према секташима ми се можемо односити бар на три начина: позитивно, прихватајући секте, јер смо непоправљиви бунтовници, било да смо атеисти, агностици или теисти, или их прихватајући као лажни либерали који све допуштају, можемо се односити и позитивно као освешћени православни верници, доживљавајући секте као подстицај за побољшање своје вере; можемо се односити равнодушно, што је, вероватно, најгоре, али, онда и негативно, када смо фанатични борци против сваке јереси.

Уколико постајемо сами, као православни, црквени хришћани, све чвршће хришћани, што значи, све усклађенији у речима и делима, смирени и смерни, трпљиви и стрпљиви, све више „чистог срца“ (јер ћемо само тако Бога угледати, према Христовим речима), јер је „чистима све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист и њихов ум и савест“ (према речима апостола Павла из Посланице Титу, 1, 15), при свему томе не затварајући очи пред злом које данас све разара, од породице до цркве (али само као институције, јер Цркву Христову „ни врата пакла неће надвладати“) – више ћемо привлачити људе својој вери и Цркви, па ће тако секташи имати све мање могућности да се они поставе као спасиоци људских душа. Слажем се са др Радованом Биговићем да је нецрквено функционисање саме цркве један од узрока ширењу секти у наше време, а нарочито сам са њиме сагласан када сматра да „код великог броја такозваних хришћанских секти, у њиховој суштини, постоји неки исконски вапај за црквом, и аутентичним хришћанством“. Како их привући овима? Само хришћанским путем, „са пуно труда, љубави, смирености и такта уживети се у њихов свет, разумети их“ (Р. Биговић) и, додао бих – волети их, као што себе волимо, најпре у себи пажљиво делећи грех од грешника.

Када сам једном упитао једног од наших великих живих духовника, архимандрита манастира Витовнице, оца Тадеја, може ли се човек спасти ван цркве, имајући на уму људе, не само будисте и хиндуисте, џаинисте и исламисте, већ и припаднике римокатоличке цркве, као и бројних протестантских објављивања, људе који су некад живели, или и данас живе, беспрекорним монашким животом (такође и лаичким монашким животом) – он је овако одговорио: „Спасен је сваки онај на овоме свету ко је био праведан и милосрдан и чистог срца“. Небеска Црква је једна за све, према томе, за све који су били милосрдни и праведни, ако и нису чули за Христа, спасење је отворено.“

Ако се ове речи оца Тадеја, човека пуног љубави, некоме могу да учине претерано дарежљивим за све људе и све религије, и недовољно православне, биће корисно да чујемо и речи професора др Лазара Милина, можда највећег живог православног апологете и писца бројних расправа против секташа и секти. Завршавајући један чланак уперен против секти, отац Лазар Милин пише: „За спасење је неопходно припадање Цркви коју је Христос основао, баш зато да Му она послужи као средство спасења. А како ће се спасти они ван Цркве, то је ствар Божије мудрости, Божије правде и Божије милости. Тврдо верујемо да Бог који испитује ’срца и утробе’ (Псалам 7, 9) зна свачију душу, свачија дела, па зато Његова правда неће на суду никога оштетити, а Његова милост неће бити ускраћена никоме ко је од свег срца желео и тражио.“ Мора постојати неки „жалац у месо“ хришћанина, према речима апостола Павла из Друге Посланице Коринћанима: „И да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша, да се не поносим.“ Овај жалац за хришћане, али, важно је рећи, не само за хришћане, данас су секте, јуче је тај „жалац“ био марксизам, а сутра? Права вера се кали у ужареној пећи, само чисто злато остаје сачувано.

[1] Д. Драгојловић, Богумилство на Балкану и у Малој Азији, I и II део, САНУ, Београд, 1974.

[2] W. Bartz, Секте данас, Кршћанска садашњост, Загреб, 1984.

[3] Свети кнез Лазар, 2-3, Призрен, 1995.

[4] Веома је добра студија о овоме Зорице Кубурић: Религија, породица и млади, Београд, 1996, као и чланак Томислава Бранковића: „Протестантизам, секте и развој“, у књизи Религије је и развој, Ниш, 1995.

[5] Н. Берђајев, Смисао стваралаштва, I део, Београд, 1996.

[6] Ц. Томић, „Буђење религиозног и повратак светог“, Обновљени живот, 5, Загреб, 1992.
На Растку објављено: 2007-11-30
Датум последње измене: 2007-12-01 12:54:08