Crnogorac k svemogućem Bogu

CRNOGORAC SVEMOGUĆEM BOGU (P.P. Njegoš)


   O, Ti, bićem Beskonačni,
   bez početka i bez kraja!
   Početak si sam osnova
   a kraj svega u Tebe je.
   Ti, dubino neizmjerna,
   ti, visoto nedolećna,
   ti si sjajnost svoju skrio
   mnogostručnim pokrivalom
   Veličanstva i prostranstva!

   Ti se ne daš da Te vidi
   oko duše najumnije,
   nit um Tebe uobrazi,
   no tek počne o Teb mislit,
   zanese se u beskrajnost,
   sve s višega višem hodeć,
   leteć željno da Te vidi,
   ili sjenku barem Tvoju.

   A zalud njemu muka,
   po prostoru tumaranje,
   kada si ga Ti stvorio
   kratkovido i slijepo,
   da u Tebe ne pogleda,
   no se natrag mora vratit
   i teskotnom svome hramu,
   zaneseno, utvrđeno,
   veličinom začuđeno.

   Pogledam li vječnost stvarih.
   Pogledam li svjetlost sunca.
   Pogledam li sjajnost, hitrost.
   Milionah gornjeg svoda:
   Sve to mene udivljava,



   Tebe kaže svemoguća,
   i duša Te moja mila
   više svega uzvišava,
   Tebe što si više svijeh.
   Tvojom riječju svu tvar krećeš,
   Bog si uma, duše moje.

   Ti si okean beskonačni,
   a ja plovac bez vesalah,
   misli su mi bura jaka:
   Sa mnom čine valovanje,
   nagone me naprijed plivat!
   Žele štogod vidijeti;
   No kako ću vidom hodit
   kad u ruke vesla nemam.

   Već sam dužan stojat tužan
   u smrtnome čamcu malom
   na sredinu okeana,
   dok se prevrati čamac isti
   i okean mene proždre!

   Ja se zemlje car nazivam,
   ja se gordim i ponosim,
   jer vrh svega zemnog vladam;
   Ja s prirodom često ratim,
   pobjeđavam tresk gromovah,
   pobjeđavam zvuk vjetrovah
   i sinjega ljutost mora.

   Ti, Božanstvo previsoko,
   koje živiš u prostoru,
   nad prostorom, pod prostorom
   u svijetlim planetama,
   u zrakama sjajna sunca
   i u svaku malu stvarcu
   nam vidimu, nevidimu!
   Ti svačemu život daješ
   nevidivom svojom silom.

   No, ko će Te opisati,
   ko li umom obuzeti?
   Um si kratak dao čojku,
   ne može Te ni nazreti,
   a kamo li vidijeti;
   Već um leti čojka slijep
   po prostoru beskrajnome
   tražeć svjetlo po tavnini
   kako sova u mrak noći.

   Al ja više sile nemam,
   da izbliže Tebe vidim,
   već iz stvari vidimijeh
   Stvoritelja njina slavit,
   i s čuđenjem velikijem,
   dušom, srcem Tebe vikat:
   Ti si car moj i sveg drugog,
   kojega je ruka vrgla
   temelj svemu vidimome.

   I u koga ruku stoji
   konac iste veličine!
   Tebe slava beskonačna,
   Tebi časti prekovječne,
   neka bude i biti će
   dok je svijeta i naroda!

    Petar Petrović Njegoš