Jehovini svjedoci

Ako nam oni pokucaju na vrata budimo ljubazni i primimo ih sa poštovanjem. Ali prema njihovom nauku ne trebamo imati nikakvog poštovanja. To je ono "neko drugo evanđelje" o kojem smrknuto govori sv. Pavao Galaćanima.

www.obranavjere.com
www.facebook.com/profile.php?id=466033843537376

SUMORNA RADOST

Vidjeti vedrog i radosnog Jehovinog svjedoka u njegovoj službi nije rijetka pojava. Doista, kada propovjedaju drugima i pokušavaju vratiti ljude za Jehovu, osmijeh im neće silaziti s lica i potpuno će biti uneseni u to što govore. Netko bi dobio dojam da je to prava vjera, jer veselje, mir ili sreća je ono što svi tražimo. Međutim, kada završe sa službom propovjedanja i posvete se uobičajenom životu, ako tako što za njih uopće postoji, svi oni postaju uplašeni i izranjeni ljudi koji zapravo u ovom životu nemaju prave radosti. Naime, Kula stražara kao krovna organizacija Jehovinih svjedoka izdaje mnoštvo časopisa, knjiga, letaka, publikacija i sve se vrti oko samo jednoga: oko kraja svijeta koji će doći. I da se nitko ne bi uljuljao u svojoj vjeri, to im se stalno stavlja pred nos: "kraj je blizu", "kraj je već pred vratima", "jesi li spreman za bitku kod Harmagedona?", "pripremi se, nije još puno ostalo"… Nitko se iz straha ne usudi napustiti Organizaciju, a ako nije iz straha, kada ti netko bezbroj puta kaže jedno te istu stvar i sâm to možeš početi vjerovati. U svojoj službi Jehovin svjedok je često izložen krivim pogledima, pogrdnim riječima, a ponekad i nasilnim ponašanjem onih kojima propovjeda. Mnogi od njih imaju štošta ispričati vazano za to. Veliki dio svjedoka ima i finansijskih problema, jer biti u Jehovinoj službi zahtjeva puno odricanja. Svaki tjedan treba skupiti dovoljno sati propovjedanja, a to nije mala brojka.

SILOGIZAM KOD JEHOVINIH SVEDOKA

Čak i ako se radi o najjednostavnijoj stvari, ako želite nešto dokazati Jehovinom svjedoku nećete uspjeti. To nije zato jer su oni u pravu, nego zato jer su djelomično u pravu. Radi se o ovom: uobičajeni argument se može predstaviti kao "silogizam", on se sastoji od dva suda i od zaključka. Kod njih također postoji takva argumentacija, ali sa nevaljanim zaključkom koji nije nužno istinit. Na primjer, oni kažu ovako: u Efezu se slavila poganska božica Artemida, Marija je bila u Efezu. Dakle, Marija je poganska božica. Ili još jednostavnije: U zoološkom vrtu sam vidio žirafu, i slon živi u zoološkom vrtu, dakle, slon je žirafa. Ako učimo njihov način argumentiranja, prije će oni uvjeriti nas nego mi njih. Drugi način kako možemo raspravljati s njima je da im mi predložimo neku temu, a ne oni. I to ima svojih ograničenja, jer kad oni vide da su izgubili svaki argument, onda to pripisuju Luciferu koji ih vara kroz usta sugovornika.

Sekte i kultovi

ŠTA JE SEKTA?

Sekta (lat: secta i lat: sequi i pod uticajem lat: secare) je izdvojena ili zatvorena grupa ljudi koja čvrsto sledi svoja načela. Najčešće se sekta formira nasuprot osnovnoj grupi iz koje je potekla, razvijajući učenje, koje je po uverenju članova sekte, ispravnije u odnosu na učenje osnovne grupe. Za sve članove sekte karakteristično je da imaju čvrstu organizaciju i jedinstvene obavezne rituale.

Podela sekti:

■ Pseudohrišćanske sekte, sekte koje su se odvojile od zvaničnog učenja crkve;
■ Pseudohinduističke i dalekoistočne sekte, osnova ovih sekti su budizam i hinduizam;
■ Sinkretističke sekte, ove sekte predstavljaju mešavinu raznih religijskih pravaca, kao i okultizma i magije;
■ Satanističke sekte, sekte koje zagovaraju Satanu kao vrhovnog Boga.


ŠTA JE KULT?

Kult (cultus od colere - obrađivati zemlju; poštovati, dati počast) je složeniji od obreda, jer kult osim praktične strane religije uključuje i duhovnu stranu. Zato je veoma teško razlikovati kult od same religije. Pod pojmom kult se podrazumevaju učenja ili mistični, religiozni atributi koji se pridaju nekim stvarima, ljudima ili životinjama. Kult bi predstavljao obožavanje ili obogotvoravanje, a prema predmetu obožavanja, mogu se razlikovati kult prirode i kult predaka. U prvom slučaju je predmet obožavanja neki predmet ili biće iz prirode, a u drugom duša ili duh predaka (kosti ili mošti, relikvije, grobovi). Ta dva kulta predstavljaju temelj prvobitnih religija: naturizma i animizma u kojima su implicitno sadržana dva oblika filozofskog učenja: materijalizam i idealizam.

Teodikeja i problem zla

Теодицеја или теодикеја (новолат. theodicea — богооправдање; од грч. θεός - бог + грч. δίκη - право, праведност) је грана филозофије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свету са постојањем свемогућег доброг божанства.

Проблем зла, је класични теолошки проблем за сваку монотеистичку религију, која тврди да је све створио један свемогући и бескрајно добри бог. Проблем гласи: Како постојање свемогућег и бескрајно доброг бога помирити са чињеницом постојања зла у свету.
„     Бог или жели да укине зло, а не може; или може, али не жели; или пак ни не може, ни не жели. Ако жели, а не може, онда је немоћан. Ако може, али не жели, онда је зао. Али, ако Бог може и жели да укине зло, откуда онда зло у свету?     ”
     
— Епикур

Дуалистичке религије су проблем зла решавале претпостављањем два почела (добра и зла, Бога и Сотоне, и сл.) од којих је добро начело одговорно за постојање добра а зло начело за постојање зла. Средњовековни хришћански схоластичари су порицали егзистенцију злог начела а зло су објашњавали недостатком добра, аналогијом добра са светлошћу а зла са тмином коју светлост још није обасјала. Иако је ово питање разматрано још од антике, сам термин теодицеја је увео Лајбниц (1646–1716) у своме истоименом делу, који се трудио да докаже да је овај свет најбољи од свих могућих светова и да постојање зла на свету не противречи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човека.

Савремени амерички филозоф, Алвин Плантинга, аргументише да због слободе воље, свемогући Бог ипак није могао створити свет у којем има моралног добра, а нема моралног зла.
„Бог може створити слободна створења, али не може проузрочити или одредити да она чине само оно што је исправно. Јер ако то чини, тада она, на концу нису у бити слободна ... Да би створио створења која су способна за морално добро, Он је морао створити створења која су способна и за морално зло.[1]     ”
     
— Алвин Плантинга

7 sveopćih zapovijedi

7 SVEOPĆIH ZAPOVIJEDI

Noahidski Kodeks 7 osnovnih Božanstvenih zakona bijaše dan Noi i njegovoj djeci nakon potopa. Taj kodeks osigurao je da Noini potomci, pretci novoga čovječanstva, neće degenerirati ponovno u divljake. Ti zakoni, koji zapovijedaju utemeljenje sudova pravde i zabranjuju idolopoklonstvo, bogohulje, ubojstvo, rodoskvrnuće, krađu i jedenje mesa živih životinja (okrutnost prema životinjama) jesu temelj morala. I obuhvaćaju, kroz zakone koji proizlaze iz njih, sve aspekte moralnog ponašanja.

Posebna je zadaća podučavati i promicati pridržavanje Sedam Zakona među svim ljudima. Današnja religijska tolerancija i sklonost većoj slobodi daju nam jedinstvenu priliku da potaknemo široko rasprostranjeno pridržavanje tih zakona. Jer pridržavanjem tih zakona, koji su sami po sebi izraz Božanstvene dobrote, čovječanstvo postaje ujedinjeno i povezano zajedničkom moralnom odgovornošću prema našem Stvoritelju. To zajedništvo promiče mir i sklad među svim ljudima.

http://asknoah.org/sedam-zapovijedi-uvod

1. VJERUJ U B-GA:
Ne štuj idole. Bit je života priznati i vjerovati u Najviše Biće, Stvoritelja svemira, prihvaćajući Njegove zapovijedi sa strahopoštovanjem i ljubavi. On je svjestan svih naših djela i Njegova je Providnost nad svim bićima.

2. POŠTUJ I HVALI B-GA:
Ne huli Njegovo ime. Povjerenje i odanost presudni su u životu. Znaj da je B-g pravedan, ali mi ne možemo razumjeti našeg Stvoritelja, Koji je beskonačan. Osoba ne bi trebala miješati slobodu govora s nevjernim djelom bogohulja.

3. POŠTUJ LJUDSKI ŽIVOT:
Ne ubij. Taj zakon štiti nas od krajnje sebičnosti ili gnjeva koji se može nalaziti u duši. Ljudski je život (čak i nerođenoga) svet i mora biti zaštićen.

4. POŠTUJ OBITELJ:
Ne počini nedopuštene seksualne radnje. Zdrave su obitelji temelj zdravih zajednica, na roda i društava. Nedopuštene radnje poput homoseksualnosti i rodoskvrnuća dovode do duhovnog propadanja.

5. POŠTUJ PRAVA DRUGIH:
Ne kradi. Prihod i posjed podareni su od B-ga, stoga ih trebamo nastojati steći pošteno, a ne krađom i prijevarom.

6. UTEMELJITE PRAVOSUDNI SUSTAV:
Sustav pravednih sudova i poštenih dužnosnika stvara društvo koje je dostojno B-žjih blagoslova.

7. POŠTUJ SVA STVORENJA:
Ne jedi meso uzeto od živuće životinje. Ljudima je dana vlast nad cijelim svijetom, ali mi smo također i njegovi nadzornici. Trebamo mariti za životinje i ne biti okrutni prema njima. Taj zakon zabranjuje jedenje mesa koje je bilo uzeto od životinje dok je njeno srce još uvijek kucalo.

Uticaj muzike na čoveka

UTICAJ MUZIKE NA ČOVEKA


Muzika je čudesna tajna, muzika je nešto najlepše što je čovek možda mogao da otkrije ovom svetu punom zagonetki i istovremeno punom stradanja. O značaju muzike govorili su svi drevni filosofi. Dovoljno je setiti se da su antički mudraci imali jasno stanovište o muzici kao o nečemu veoma bitnom za čovekov skladan rast i duhovni razvoj. Evo nekoliko primera: Sv. Vasilije Veliki je u svom čuvenom predavanju mladićima o tome šta iz paganske filosofije mogu da koriste hrišćani. Uči ih da pre svega iz drevnih paganskih mudrosti treba uzimati etičku filosofiju – ono što nas poučava moralu i ono što nas dovodi u sklad sa časnim i vrlinski življenjem. On tamo u toj svojoj besedi navodi jedan slučaj po kome je Pitagora grupu pijanih ljudi iscelio tako što im je svirao melodiju na fruli putem tzv. dorskog načina. To nas dovodi do Pitagore, zagonetnog i velikog mudraca antičkoga, za koga kažu da je pored matematike ključnu pažnju posvećivao muzici, smatrajući da je muzika odnos nebeskog sklada i harmonije nebeskih sfera. Pitagora je učio svoje sledbenike da se osvežavaju muzikom, da muziku koriste za uzdizanje do uzvišenih stanja duše. Mnogo je govorio o dorskoj melodiji kao izuzetno isceliteljskoj za čoveka koja ga podiže iz različitih stanja, pre svega iz stanja tugomore, čamotinje, depresije. Sve ovo znajući nije nimalo čudno da je Pitagorin učenik Platon takođe veliku pažnju posvećivao muzici. Sâm Platon je u mladosti bio tragički pesnik – bavio se pisanjem tragedija, a kao osnivač jedne vrlo bitne filosofske škole trudio se da svojim učenicima prenese znanje o muzici kao nečim isceliteljskim i veoma značajnom. Sâma reč „muzika“ potiče od „muza“ – devet boginja umetnosti koje su bile u pratnji boga Apolona koji je bio bog lepote i estetike, i naravno, umetnosti. Dakle, muzika je nešto što nastaje po nadahnuću muza.

Platon u svom čuvenom delu Država govori govori da je muzika bitna za stanje jedne države. Kakva je muzika, takvi su i njeni građani. Platon zato kaže da muzika svojom melodioznošću dušu čini melodioznom, a ritmikom dušu čini ritmičnom – dovodi je u sklad, usklađuje je. Platon u idealnoj državi, kako je zamislio u svom čuvenom dijalogu, predlaže da postoje dve vrste muzike: jedna lepa, blaga, opuštajuća, koja plemenito deluje na dušu budeći u njoj nežna osećanja; i druga bodreća, aktivna ratnička, koja junake sprema za boj kada kada idu da brane otadžbinu. Te dve vrste muzike po Platonu su neophodne svakom čoveku koji želi da živi ispravno. Vrlo interesantno da u Državi Platon kaže da su muzika i gimnastika neophodni delovi vaspitanja svakog deteta. Baveći se gimnastikom bez muzike dete će postati grubijan, a baveći se muzikom bez gimnastike postaće mekušac. Platon upozorava da u idealnoj državi ne smeju biti dozvoljeni divlji ritmovi koji razrešavaju dušu, koji dušu uvode u sumanutu ekstazu i odvode je od apolonijskog principa sklada i mere koji je bio tako karakterističan za platonističku filosofiju. Na sličnoj poziciji stajaće i njegov učenik Aristotel. Plutarh takođe, jedan od najpoznatijih antičkih mislilaca i pisaca čuvenih istorijskih spisa, govori o muzici kao isceliteljskom sredstvu. Dakle, o primeni muzike kao nečemu što može da leči različite probleme, pre svega duševne prirode, što je za nas veoma bitno jer i danas se u psihologiji i psihijatriji zna za muzikoterapiju – terapiju određenih duševnih problema muzikom.

Vrlo interesantno da jedan mislilac, na sasvim drugom kraju sveta, beskrajno značajni kineski filosof za istoriju Kine i do dana današnjeg, Konfučije, ima istu takvu priču o muzici. A obojica su, i Platon i Konfučije, živeli u 5. veku pre Hrista. Kada ga je jedan učenik pitao šta bi on radio kada bi ga pozvali da bude prvi ministar u velikoj kneževini na čijoj su terirtoriji živeli, on je rekao da bi prvo izvršio reformu muzike. Konfučije je govorio: Kada prolazite kroz jednu državu pogledajte šta ljudi slušaju, kakve zvuke, kakve melodije. Po tome ćete znati u kakvom je stanju njihova duša. Ako su melodije vesele, narod je raspoložen i država napreduje; ako su tužne, narod je u teškom stanju. Govorio je Konfučije kao i Platon o opasnosti divljih i teških ritmova – o ritmovima koji utiču na zagađenje duše i to je zvao novom ili majmunskom muzikom.

U skladu s drevnim filosofima nalazi se i mišljenje svetootačkog predanja Crkve. Uzmimo nekoliko primera iz Svetoga Pisma. Zna se da je car Saul pozvao mladoga Davida da mu bude na dvoru ne samo kao dobar junak, nego da bi mogao da mu svira i peva kada ga napada zli duh. Jer Saul je zbog neposlušnosti Bogu doživeo da je Bog dopustio da ga povremeno napadaju teške tugomore, različita stanja čamotinje i da ga muči zli duh. U trenucima kada je Saula mučio zli duh dolazio je David, svirao na psaltiru i pevao mu pesme, pre svega pobožne pesme, i tada je zli duh odstupao od Saula. Takva je bila sila pobožnih pesama da je zli duh morao od njega da odstupi. i u Novom zavetu Sv. apostol Pavle kaže: Razgovarajte jedan s drugim; u psalmima i himnama i pojanju pesama duhovnih tako se poučavajući. Znamo da je i Gospod Isus Hristos pojao hvalu na Tajnoj večeri. Kada su završili Tajnu večeru, tj. kada je pričestio svoje učenike, on je, kako kaže Novi zavet, otpojao hvalu i tek je tada izašao sa svojim učenicima na Goru maslinsku. Od samih početaka sveti oci su preporučivali pojanje božanstvenih himni, pre svega psalama, kao izuzetno lekovito sredstvo koje umiruje dušu.

99 Allahovih imena

99 АЛЛАХОВИХ ИМЕНА


99 Аллахових имена (ар.: أسماء الله الحسنى‎ esma Allāh ul-husnā, што значи „најљепша имена Бога“) су света Божја имена у исламу, односно Његови атрибути. Овим именима је Бог назван у Кур’ану, хадису (говору посланика Мухаммеда) и исламској вјерској литератури, те њима муслимани зазивају Аллаха у својим молитвама. Муслимани вјерују да је Бог Сам Себи надјенуо сва Своја имена, нека је објавио у kкуранском тексту, некима је подучио Своје посланике (особито Мухаммеда), некима Своје добре робове (вјернике), а неке је задржао за Себе, те сакрио од појавног свијета. Аллах (الله - Allah) је особно име Бога, а Његова најузвишенија титула јесте Рабб (رب - Rabb), што значи Господар.

Аллахова лијепа имена

Аллах је властито име Једног, Јединог, Истинскога Бога. Поред овог имена, у Кур’ану и суннету спомињу се и друга Аллахова имена. С обзиром на то Аллаха нико боље не зна од Њега самога а од Његових створења најбоље Га познаје његов посланик Мухаммед а.с., о Аллаху и Његовим именима може се говорити једино на темељру Кур’ана и суннета. Аллах се због тога не може, нити смије, описивати никаквим људским категоријама, него онако како Он сам Себе описује и онако како Га описује Његов посланик.

Кроз Своја имена Аллах нам пружа основне информације о Себи како бисмо својим ограниченим могућностима разумјели Његову божанску природу (ذات) и Његова својства (صفات). Тако је Аллах, како сам Себе у Кур’ану описује, Највећи, Свемогућ, Створитељ и Одржаватељ свемира и свих створења, Праведни Владар Који све види, све чује и свим стварима управља према Својој вољи. Он је Вјечно Живи, Први и Последњи, без почетка и краја, неограничен временом и мјестом и Сам Себи довољан. Аллах је наш највећи Помагач, Заштитник, Доброчинитељ и Хранитељ, Који живот и смрт даје, наша искрена покајања прима и молбама нашим удовољава. Из Своје неограничене љубави и милости Он нам опскрбу шаље и на Прави Пут упућује. Када су асхаби питали Мухаммеда, а.с., о Аллаху, Аллах им је одговорио: Реци (Мухаммеде): “Он је Аллах – Један! Аллах је Онај Коме се свако у невољи обраћа! Није родио и рођен није, и Њему нико раван није” (112:1-4).

Будући да је Аллах Вјечан и Трајан и својства која изражавају Његова имена су вјечна и трајна. Због тога је Аллахова нарав јединствена а особине апсолутне, тако да никоме и ничему није сличан и зато се с Њим ништа не може поредити. Створитељ мора бити другачије нарави од ствари и бића које је створио, јер када би био исте природе као та створења, био би временски ограничен па би због тога и Он требао имати творца. Међутим, Његова својства су апсолутна и зато ништа није као Он. Због тога се својства живота, слуха, вида, знања, моћи, власти и сл. која посједују људска створења разликују од Аллахових својстава по томе што су временски ограничена, несавршена и слабијег интезитета.

Калиграфија једног од најљепших Аллахових имена: „Ер-Рахман“ – Свеопћи Доброчинитељ, Премилосрдни

Božije ime

БОЖИЈЕ ИМЕ


То да Бога треба доживети као личност наглашава се инсистирањем Старог завета на Божијем имену. У старом свету име неке особе било је много више од обичне ознаке.

●   Лично име установљавало је идентитет те личности и откривало њен карактер. Тако су, на пример, у почетним причама Постања Еви (3:20), Каину (4:1) и Ноју (5:29) наденута имена која указују на неку од особина њихових личности. Потом и свих дванаест предака израелских племена носе имена која одражавају њихову природу или искуства њихових родитеља (Пост. 29:31-30:24).

●   Познавати нечије име или наденути име некој особи често је било начин да се стекне ауторитет у односу на њу. Као творац, Бог даје имена звездама (Пс. 147:4), а дајући име Израиљу Бог изриче неку врсту поседовања те нације (Ис. 43:1). Слично томе, када се Јаков рве са незнаним божанством, он најпре жели да открије његово име како би могао да успостави одговарајући однос са њим, ко год или шта год да је био (Пост. 32:29-30). Познавати име једног бога било је, према томе, врло важно, јер је божанско име, ономе које тог бога прослављао, давало власт над њим. Призивање имена неког бога било је гарант да ће се он појавити. Призивање Божијег имена на овај полумагијски начин било је изричито забрањено једном од Десет Божијих заповести (Изл. 20:7). Старозветни писци су сматрали да смртни људи не треба да открију Божије име, нити да манипулишу њиме: своје име је могао да открије сам Бог у односу љубави са својим народом.

Из ових разлога наилазимо на изузетно страхопоштовање према Божијем имену у целом Старом завету. Уздржаност при помињању Божијег имена је толико раширена да ми због тога не знамо чак ни како се оно тачно изговара. Јеврејски нема самогласника, а Божије име пише се као ЈХВХ. Да би се изговорило, потребни су нам, наравно, самогласници, али ми не знамо који су самогласници за то тачно коришћени. До тренутка када се Јеврејска библија појавила у свом коначном облику, јеврејски религијски учитељи на име Бога гледали су као на одвећ свето да би се изговарало и кад год би, читајући текст Светог писма, наишли на њега, заменили би га јеврејском речију „Адонај“, што значи „Господ мој“. Тако су самогласници из речи „Адонај“ почели да се изговарају са сугласницима Божијег имена ЈХВХ и дали нешто налик енглеском облику „Јехова“. Данас је уобичајено да се његово име пише као „Јахве“ и тим обликом се и овде служимо.


Божја имена у Старом завету

Bog i filozofi

БОГ И ФИЛОЗОФИ


Стари завет ни у једном тренутку не покушава да дефинише Бога. У извесном смислу то не изненађује, јер да би премашивао и сам врх људске интелигенције, Бог мора бити неописив. Опште узев, то није спречавало људе да се око овога потруде, те су у првим вековима хришћанске ере читаоци Библије проводили доста времена и трошили доста снаге покушавајући да се одлуче како да опишу Бога. Тај процес се и даље повремено наставља у књигама систематске теологије, и делује као покушај да се Бог опише апстрактним терминима – скоро као да постоји нека хемијска или математичка формула за то, па кад би се само могла открити, омогућила би приступ самој дубини Божијег бића. Овакав прилаз има дугу и поштовања вредну историју, а доста дугује раду великих грчких филозофа који су генерално настојали да своју идеју о „Богу“ објасне на један апстрактан, метафизички начин. Да би се одговорило на питање „Ко је Бог?“, постало је неопходно поставити наредно питање „Од чега је Бог?“ Спремно прихватање пуноважности оваквих питања имало је далекосежне последице на начин на који су нарочито хришћани формулисали своја веровања. Али ово није начин на који о Богу размишља Стари завет. Његови писци не покушавају да анализирају Бога као под микроскопом; читав свет апстрактних идеја прилично је стран њиховом размишљању. Уместо да веровања објасне метафизички, питајући се од чега је Бог, они прихватају много функционалнији приступ и истражују Божију важност за људски живот и искуство.


Речи које описују Бога

Значај признавања Бога за личност јасно се истиче многим терминима који се користе у Јеврејској библији. Поруке пророка Осије с истанчаним осећањем примењују терминологију личних односа на Бога и људе. Бог је нежна мајка Израиловом народу и штити га и усмерава од самог почетка његове националне историје, старајући се о њему: „Привукао сам их к себи с наклоношћу и љубављу. Привио сам их уз свој образ, нагнуо се к њима и нахранио их“ (Ос. 11:4). Према Изласку 4:22-23 овакву поруку је Мојсеј објавио египатском фараону када га је подсетио да Израил беше Божији првенац. И казах ти: „Пусти сина мојега да ми послужи“. Неколико векова касније Исаија је представио Бога као ражалошћеног оца чија деца су одбацила савете које им је давао (Ис. 1:2).

На другим местима Бог се описује као женик народа (Јер. 31:32; Ос. 2:14-23). После пада Јерусалима Бог је за Језекила постао великодушни поочим који је избавио град и његов народ од сигурне смрти (Јез. 16:1-7). Коришћење терминологије преузете из породичних односа за описивање Бога било је природно људима који су Бога доживљавали пре свега као личност која се сусреће у свакодневним односима. У неким круговима је модерно одбацивати библијске метафоре за Бога као безнадежно патријархалне и мужевне, али ово је јако далеко од правог стања ствари. Бог може бити описан као Отац, и то не зато што се претпоставља да је мушко, већ стога што божанско-људски однос може бити близак и животодаван колико и људске породичне везе. То што се Бог истовремено може описати и као мајка само додатно истиче чињеницу да Библија не дочарава Бога као полно одређеног. Ово можемо пратити кроз све периоде у еволуцији Старог завета какав имамо данас. Мојсијева песма, на пример, настала је, како је прихваћено, у врло раном периоду историје, а садржи и овакву изјаву: „Стјену која те је родила заборавио си; заборавио си Бога створитеља својега“ (Пнз. 32:18). Бог се овде представља као божански родитељ, уједно и мушко и женско. На другом месту Бог виче „као жена кад се порађа“ (Ис. 42:14) и обасипа људе мајчинском љубављу (Ис. 49:15; 66:13) – док Псалам 131:2 пореди Божију љубав са мирним починком у наручју божанске мајке. Ако се подсетимо на то да је све ово написано у старој патријархалној културни и да је главни изазов Израиловој вери долазио из традиционалне вере Ханана која је величанствено славила женски елемент, онда је прихватање женствених представника у описивању Бога још упечатљивије. Иста ова свеобухватност божанског бића јавља се и на првој страници Јеврејске библије, где се и жене и мушкарци описују као начињени по обличју Божијем. Та изјава би природно подразумевала да постоји некакав аспект самог Божијег бића који одговара и женствености и мужевности као карактеристикама које се могу утврдити у оквирима људског искуства (Пост. 1:27-28).

Стари завет је често неправедно критикован као да нуди скучено схватање о природи Бога. Стварност је, међутим, сасвим другачија, и пука разноврсност представа које се користе да би се објаснила Божија личност и његови циљеви показује сва обележја креативног и маштовитог народа, који се без сумње мучио покушавајући да објасни необјашњиво, али никако се није ослањао на безбедан и предвидљив језик. Управо је еластичност и живост њеног језика осигурала да порука Јеврејске библије и данас језгровито говори људима свих крајева и времена.

Božja svojstva

БОЖЈА СВОЈСТВА


1) Створитељ

Бог је Створитељ. „Јер су сви богови у народа ништа: а Господ је небеса створио“ (Псалми, 96:5). Као Створитељ космоса, Бог је неизоставно различит и већи од било ког његовог дела. Ти делови су ограничени у свом трајању – Он је вечит. Они су ограничени у свом опсегу – Он је бескрајан. Њихова моћ је ограничена – Он је свемоћан. Њихово знање је ограничено – Он је свезнајући.

2) Вечит

У библијској причи о постању подразумева се да Бог постоји одувек. Добро су познате речи деведесетог псалма: „Господе! ти си нам уточиште од кољена до кољена. Прије него што се горе родише и сазда се земља и васељена, и од вијека и до вијека ти си Бог. … Јер је тисућа година пред очима твојима као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна.“ Такође се тврди да ће Бог увек постојати, јер све ствари ће „проћи, а ти ћеш остати … и године твоје неће истећи“ (Псалми, 102:27); „Господ ће царовати до вијека“ (Излазак, 15:18; Псалми, 146:10)

3) Бесконачан

Како Бог није ограничен временом, тако није ограничен ни простором – Он је бесконачан. Иако постоје нека „света места“ на којима се може посебно приказати, Он није ограничен ни на једно конкретно место. „Велик је Господ на међама Израиљевијем“ (Малахија, 1:5); „Господња је земља и што је год у њој“ (Псалми, 24:1); „Пуна је сва земља славе његове“ (Исаија, 6:3); „Овако вели Господ: небо је пријесто мој и земља подножје ногама мојим: гдје је дом који бисте ми сазидали, и гдје је мјесто за моје почивање?“ (Исаија, 66:1); „Али хоће ли доиста Бог становати на земљи? Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камо ли овај дом што га сазидах!“ (Прва о царевима, 8:27).

4) Свемоћан

Не само да његова моћ далеко надмашује моћ паганских божанстава, која се у ствари проглашавају немоћним (Псалми, 115:5), већ Он у потпуности влада свим елементима природе (Исаија, 40:12-26; Псалми, 104). Понекад се чак тврди да је његова моћ дословно неограничена, да за њега ништа није „сувише тешко“ или „сувише добро“ (Постање, 18:14; Бројеви, 11:23; Исаија, 59:1; Јеремија, 32:27).

5) Свезнајући

Идеја о Божјем свезнању изражава се на више начина – да је мудрошћу својом створио свет (Псалми, 104:24; Соломун, 3:19); да потпуно поимање мудрости припада само Њему (Јов, 28:23) и да је Он њен извор (Соломун, 2:6; Јов, 12:13; Данило, 2:20) и да је свестан свега што се дешава у космосу, укључујући људско срце (Јеремија, 17:10; Псалми, 11:4; Јов, 28:24).

6) Бестелесан

У свему наведеном Бог се сматра неизмерно већим од васионе или било ког њеног дела, било да је реч о стенама, биљкама, животињама или људима. „С ким ћете дакле изједначити Бога? и какву ћете му прилику наћи?“ (Исаија, 40:18). За Њега, народи су „као кап из виједра“, а становници земље „као скакавци“ (Исаија, 40:15,22). „Јер мисли моје нијесу ваше мисли, нити су ваши путови моји путови, вели Господ. Него колико су небеса виша од земље, толико су путови моји виши од ваших путова, и мисли моје од ваших мисли“ (Исаија, 55:8-9). Као Створитељ, Бог се такође разликује од онога што ствара. Нема физичка својства – Он је чисти дух, без тела. То је, свакако, сложен појам, који почетком монотеистичког периода није могао да буде у потпуности схваћен.

7) Натпојаван и иманентан
Он је свеприсутан. Као што се у псалму каже: „Куда бих отишао од духа твојега, и од лица твојега куда бих утекао? Да изађем на небо, ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си. Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора: и ондје ће ме рука твоја водити, и држати ме десница твоја“ (Псалми, 139:7-10). Он је био, Он јесте, и Он ће бити у сјају. Он је Један Једини и нема другог с ким се може поредити, нити Му бити раван. Он је без почетка и без краја.

8) Праведност

Значење тог појма је двојако – Бог је моралан по Себи, а тиме и у Свом односу према људским бићима, и да од њих захтева морално понашање. „Јер је Господ праведан, љуби правду“ (Псалми, 11:7). „Мудри да се не хвали мудрошћу својом, ни јаки да се не хвали богатством својим. Него ко се хвали, нека се хвали тијем што разумије и познаје мене да сам ја Господ који чиним милост и суд и правду на земљи, јер ми је то мило, говори Господ“ (Јеремија, 9:22).

9) Светост

Треба поменути још једно божанско својство – светост. Основно значење хебрејске речи која значи „свети“, кадош, јесте: „издвојен“, али у смислу да оно што је свето захтева опхођење с највећим поштовањем, јер својом „различитошћу“, величином, моћи и изврсношћу, улива огромно страхопоштовање ономе ко је пред њим. У свом основном смислу, светост припада само Богу. „Нема светога као што је Господ; јер нема другога осим тебе“ (Прва Самуилова, 2:2). Али светост прелази на људе, места и ствари које су биле изложене „зрацима“ Божје светости, тако да и они, у секундарном смислу, постају свети. На пример, Мојсије је пред пламеним грмом чуо заповест: „Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто гдје стојиш света земља“ (Излазак, 3:5). Реч „светост“ поред „натпојавности“ такође подразумева и моралност, јер се односи на савршену праведност Бога, пред којом се човек осећа недостојним, смерним и укореним. Зато и поимање Божје светости изазива код човека осећај моралног изазова. „Ко ће изаћи на гору Господњу? и ко ће стати на светом мјесту његову? У кога су чисте руке и срце безазлено…“ (Псалми, 24:3).

Uvod u filozofiju religije

ФИЛОЗОФИЈА РЕЛИГИЈЕ

Филозофија религије (лат. religare - везати, повезати) је грана филозофије која се бави испитивањем централних тема и појмова укључених у религијску традицију, религијских проблема и појмова (нпр. постојање, нужност, судбина, стварање, грех, правда, милост, искупљење, бог) и њиховим значајем за филозофију.

Филозофија религије разматра питања која се тичу потојања Бога, бесмртности душе, проблема зла и патње. Она укључује све кључне области филозофије: метафизике, епистемологије, логике, етике и теорије вредности, филозофију језика, филозофију науке, права, социологије, политике, историје итд.

Развој

Током историје, многи филозофи су промишљали религијске појмове са филозофског становишта. Филозофија религије се традиционално сматрала делом метафизике. У својој Метафизици, Аристотел говори о непокренутом покретачу да би означио оно што је узрок свем кретању, а само није покренуто. Овај термин се касније, а посебно у средњевековној филозофији, користио да означи Бога.

У средњем веку су формулисани многи докази за постојање бога, као што су пет доказа за постојање Бога Томе Аквинског или Анселмов онтолошки доказ. Такви докази изгубили су своје опште важење од 18. века, иако још увек утичу на неке филозофе.

Немачки филозоф Имануел Кант је подвргао темељној критици средњевековне доказе о постојању бога. Кант сматра да о сфери трансценденталног (о богу, бесмртности душе, итд.) можемо имати само неке идеје и уверења, али не и теоријско знање, јер у покушају да их умски одредимо нужно се заплићемо у противречја, у „антиномије чистог ума“. Неприхватање ове агностичке позиције, према Канту, неизбежно води у разне облике догматизма.

Од Фојербаха (19. век) у филозофском промишљању религије постоји тенденција која се на социјалну и антрополошку димензију верских уверења, или их третира као манифестацију различитих политичких тежњи.

Филозофија религије је као засебна филозофска дисциплина заснована у 20. веку.


Темељна питања

Филозофија религије поставља питање да ли су религијски појмови засновани или се примењују просто метафорички; има ли уопће смисла говорити о стварању, вољи, знању доброти, милости, или постојању једног или мноштва?

Нека од темељних питања филозофије религије су:

●    Постоји ли Бог? Ако да, какав је он или она?
●    Имамо ли душу? Ако да, живи ли она и након смрти тела?
●    Догађају ли се чуда?
●    Требамо ли религијски дискурс схватити дословно?
●    Је ли судбина само ствар среће?
●    Зашто на свету постоје патња и зло?
●    Шта је религијско искуство и шта нам оно може поручити?
●    како се религија може повезати с научним погледом на свет?
●    Мора ли свет имати смисла?


Референце

1. Сајмон Блекбурн: Филозофија религије, Оксфордски филозофски речник (Светови - Нови Сад, 1999.)
2. Никола Скледар: Филозофија религије Имануела Канта
3. Evans, C. Stephen (1985). Philosophy of Religion: Thinking about Faith. InterVarsity Press. p. 16.
4. Mel Thompson: Filozofija religije (Zagreb, 2003.)