Simbolika ribe i hrišćanstvo

SIMBOLIKA RIBE I HRIŠĆANSTVO


Arheološki podaci o ribi kao zaštitnom znaku prvih hrišćana

Prvi simbol hrišćanstva kojim su sledbenici Isusovog učenja obeležavali prostore svog stanovanja bila je predstava ribe. Ovaj simbol je, zajedno sa prikazom Isusa kao Dobrog Pastira i vina, sve do kraja 4. stoleća bio dominantan u hrišćanskoj ikonografiji. Najstariji do sada poznati spomenik sa prikazom ribe je otkriven 1865. u okviru groblja Domitillae, koje je deo rimskih katakombi. Oko tačnijeg datovanja postoje neznatna sporenja – italijanski arheolog de Rosi smešta ovaj grob u prvo stoleće, dok ga Beker datuje u prvu polovinu 2. stoleća. Na zidnoj slici predstavljene su tri osobe sa tri vekne hleba i ribom. U Izraelu je, u dvorištu zatvora Magedon, oktobra 2005. otkrivena crkva iz 2. stoleća sa odlično očuvanim mozaičnim prikazom para riba i teksta u kome se Isus Hrist naziva ribom.

U grobovima iz ovog perioda vrlo često se sreće u hrišćanskim grobovima prikaz para riba dok se u Nacionalnom muzeju u Rimu čuva nadgrobni spomenik s početka 3. stoleća sa predstavom dve ribe i natpisom ΙΧΘΥΣ ΖΩΝΤΩΝ („riba života“).

Vreme je nametalo svoje potrebe i u periodu progona bio je neophodan neki znak, simbol po kome će hrišćani međusobno prepoznavati onoga koji pripada njihovoj zajednici vere. Sva je prilika da je zbog svoje opšteprihvaćenosti i zastupljenosti u životu hrišćana riba zvanično postala simbolom hrišćana još pre sabora u Arlu 314. godine. U okviru osmog kanona precizirano je „da se određuje da se priznaje valjanost krštenja (onome) koji zna simbol“. Kao što smo naglasili u ovom radu, najprihvaćeniji simbol u dotadašnjem hrišćanskom svetu je bila riba.

Tek nakon navodne Konstantinove vizije krsta uoči borbe sa Maksencijem 312. godine ovaj znak postaje zaštitni simbol hrišćanstva ali će riba još izvesno vreme nastaviti da se prikazuje na centralnim mestima u hrišćanskim hramovima. Jedan od takvih slučajeva je iz vremena Justinijana u crkvi sv. Eufrazija u Poreču koja je podignuta 553. u čijem se osnovnom delu nalazi mozaični prikaz ribe. Ovde treba naglasiti da se navedeni prikaz ribe, nastao sa kraja 3. na prelasku u 4. stoleće, nalazi u delu poznatom kao Mavrov oratorijum. Istovetan slučaj je sa još par crkava na Siciliji iz ovog perioda o kojima nemamo dovoljno podataka osim što je poznato da su podignute na prelazu iz 5. u 6. stoleće.

Istorijska pojava Isusa i hrišćanstva i njena povezanost sa simbolom ribe javlja se najpre u Novom zavetu, na mestima na kojima On sam sebe alegorijski naziva „ribarem ljudi“. Tertulijan, pisac sa prelaza iz prvog u drugo stoleće, proširuje i objašnjava ovu ideju pišući „da smo svi mi male ribe, sledeći primer našeg ΙΧΘΥΣ, Isusa Hrista, rođeni u vodi“. Kliment episkop Aleksandrije, hrišćanski filosof i svetitelj koji je živeo i radio na prelazu iz drugog u treće stoleće, oko 202. piše najstariju poznatu himnu Isusu, delo Himna Spasitelju Hristu. On ovde podvlači da je Isus „ribar ljudi koji su spašeni, koji svojim slatkim životom vadi iz neprijateljskog potopa iz mora grešnosti“. Sam Kliment je preporučivao svojim čitaocima da na svoje pečate ali i kuće postave znak ribe.

Iz svega do sada iznetog jasno proizilazi da je identifikacija Isusa sa ribom bila u funkciji nekoliko decenija nakon Njegove smrti. Sa druge strane, videćemo kasnije, svet je još pre Isusa bio spreman na Njegov dolazak i spasiteljsku ulogu. Pet stoleća kasnije, Aurelije Avgustin nas obaveštava na koji način se hrišćanstvo povezuje sa rečju „riba“. Prema akronimu koji čine početna slova Ἰησοῦς Χριστός, Θεοῦ Υἱός, Σωτήρ sa značenjem „Isus Hrist, Sin Božji, Spasitelj“ dobija se reč ἰχθύς – riba.

Pre nego nastavimo dalji rad, moramo najpre da se zapitamo – šta je hrišćaninu koji nije znao grčki mogla da znači ova skraćenica na grčkom? Teško je poverovati da je kroz reč ἰχθύς neki stanovnik Galije, na primer, mogao da doživi soteriološku definiciju svog Boga. Čak ni pesma eritrejske proročice Sibile koja govori o dolasku Spasitelja a koju blaženi Avgustin prenosi u celosti, osim toga što u akrostihu daje akronim INΣOΥΣ ΧREIΣTOΣ ΘEOΥ ΥIOΣ ΣOTHP, ni približno ne razjašnjava ono o čemu piše nekome ko nije upoznat sa grčkim jezikom. Ukoliko ova priča, koju je Avgustin čuo i zabeležio, nije plod mašte, ona samo jasnije govori nekih stotinu godina pre rođenja Isusa o Njegovom dolasku davno i prorečenom spasenju ljudi.

Rasprostranjenost kulta ribe i njena simbolika u prehrišćanskoj misteriji

Mnogo pre pojave hrišćanstva, riba je već imala svoje duboko zastupljeno mistično značenje u većini mediteranskih ali i drugih kultovima. Simbolika ribe je raznolika ali se u većini slučajeva svodi na plodnost kao nebeski blagoslov i davanje života, što zbog činjenice da živi u moru (vodi) koje je samo po sebi davalac života, što zbog velikog broja jajašca koja su sama po sebi, takođe, simbol života i plonosti. U ovom kontekstu se srećemo sa njom kod kultova Izide, Hator, Venere, Atargatis, Velike Majke u Efesu koja oko svojih genitalija nosi nisku riba dok joj je oko vrata niska sa simbolima zodijaka.

Riba je istovremeno i muški simbol – u  Ozirisovom kultu riba je čisto falusni, oplođujući simbol dok se u Mesopotamiji srećemo sa filistinskim božanstvom Dagonom (Dag-riba) čiji se kult pominje i u Bibliji. Stara jevrejska Pasha padala se meseca adra (adar-riba) dok su prehrišćanski Jevreji učili da je riba hrana blaženih u raju kao i simbol nebeske gozbe u budućem životu. U hinduizmu se riba sreće kroz kultove Višne, spasitelja u njegovom prvom ovaploćenju i tvorca nove rase, i Varune, zlaćane ribe. Poput mediteranskih misterijskih kultova i ovde riba sibolizuje bogatstvo i plodnost kao što je i atribut božanske ljubavi. U Grčkoj je reč „delfos“ imala dvojako značenje – proročište i riba. U Delfima se stoga u prvo vreme proslavljala Temis, originalna boginja riba. Kasniju riblju boginju Afroditu Salakijsku, proslavljali su njeni sledbenici u sveti dan, petak, kada su jeli ribe.

Na sasvim drugu dimenziju simbolike ribe, njenu povezanost sa zodijakom u okviru kojeg joj odgovara jedan znak, skrenuće nam pažnju tzv. Pektorijev epitaf koji počinje: „O, božanski rode Nebeske Ribe, čuvaj svoje srce nepokvareno, primivši besmrtno vrelo među smrtnicima iz božanskih voda…!“

Imajući u vidu da pun krug Zodijaka traje 25.800 godina, mada se Hiparhova precesija obično zaokružuje na 26.000 godina, dolazimo do činjenice da svaki zodijački znak traje 2150 godina. Brojne prikaze zodijaka viđamo u Egiptu, u piramidama u Denderi i Tebi, na kojima je astrološki znak Ribe prikazan negde sa jednom a negde sa dve ribe. Ova simbolika će se vremenom izgubiti tako da će hrišćani prikazivati najčešće samo jednu ribu označavajući, kao što kaže stih iz navedenog epitafa, Ribu Nebesku.

Astrološki znak Ribe počinje od 150. p.n.e. i traje do 2000. godine naše ere – u eri Ribe zapravo nastupa era Hrišćanstva kao većinske religije na planeti. Kako se u velikom zodijaku znaci kreću retrogradno, Ribi prethodi Ovan, ovome Bik pa Lav a početak ili kraj svakog znaka označavaju se ili ubijanjem tog znaka ili njegovim mladuncem. Zato se u periodu Ovna (2300-150. p.n.e.) srećemo sa legendom o Zlatnom runu u Grčkoj odnosno predstavom Amona-Ra u Egiptu. Tako možemo približno da datujemo izlazak Izraelaca iz Egipta prema detalju u kome se govori da su čekajući Mojsija, sebi izliti boga od zlata – Zlatno tele dok se Jahveu kao žrtva počinje da prinosi – ovca/jagnje.

Kasnijim poistovećivanjima Amona-Ra i Zevsa dolazi se do još jednog božanstva u Egiptu, hronološki kasnijeg – Apisa u eri Bika (4450-2300. p.n.e.). Iako nemamo istorijskih podataka o Kritu u ovom periodu ne možemo a da ne zabeležimo pomen Minotaura. Sa druge strane, Biku prethode znaci Blazanca i Raka o kojima ne raspolažemo istorijskim činjenicama a onda nailazi znak Lava (10900-8750). Da se podsetimo, prema mitološkim motivima ovog perioda Heraklo i Gilgameš ubijaju lava.

Ukoliko se vratimo na prelaz iz znaka Ovna/Jagnjeta u Ribu ne možemo a da se ne ponovo osvrnemo na ovde iznetu Šafovu tvrdnju prema kojoj je prikaz Isusa kao Dobrog Pastira, ribe i vina, sve do kraja 4. stoleća bio dominantan u hrišćanskoj ikonografiji. Tek početkom 5. stoleća dolazi do uspostavljanja novog hrišćanskog znaka (krsta) i trajnijeg potiskivanja stvarnog značenja predstava Isusa – Jagnjeta Božjeg, Dobrog Pastira ali i Nebeske Ribe.

Razrešenje problema otkud poistovećivanje Isusa sa znakom ribe zahteva dodatna objašnjenja od onih do sada navedenih. Mnoga dela apokaliptičkog karaktera pojavila su se u periodu od 164. g. p.n.e. (Pseudo Danijel) do Karmena Komodijanovog (oko 250. g. n.e.), propovedajući skori kraj sveta i dolazak Hrista – Mesije čija će vladavina biti hiljadugodišnja. Verovalo se u skori dolazak Mesije i u takvoj atmosferi pojavio se Isus sa imenom koje učenik i jevanđelista pripisuje kao lično ime galilejskog proroka, iako je ono ranije shvatano kao simbol jer Isus (na starojevrejskom Ješua/Jošua) znači najpre “spasitelj”, ali i „iscelitelj“ i „zaštitnik“. Njegov soteriološki karakter podvučen je imenom Isus iz Nazareta pri čemu se pomen Nazareta ne vezuje za geografsku odrednicu već za značenje reči Nazorej/Nazarej koja u starojevrejskom ima značenje identično reči Isus – spasitelj. Zbog toga Bendžamin Smit izvodi zaključak da je hrišćanstvu kao verskom pokretu najpre prethodilo poštovanje Isusa lekara i boga, određujući formiranje Isusovog kulta stoleće pre i posle naše ere.

Znak Ribe je trajno obeležila pojava hrišćanstva kao planetarno dominantne religije sa osnovom u Isusovom etičkom učenju i prekid sa prehrišćanskom antičkom tradicijom. Iako je samo hrišćanstvo duboko misteriozofsko učenje koje u sebi objedinjava veliki broj kultova, u 4. stoleću se najpre javlja težnja da ova religija, najpre izjednačena sa ostalim Milanskim ediktom iz 313. godine, postane i državna religija. To će se dogoditi ukazom Teodosija iz 380. godine tako da će u narednom periodu nehrićanska kultura doći na potpunu marginu zbog čega je Justinijanovo ukidanje Akademije 529. godine predstavljalo logični i završni udarac svemu što je prethodilo hrišćanstvu a što su hrišćani pogrdno nazvali paganstvom. Još jedina veza sa antikom bila pravna škola u Beritu/Bejrutu sve dok Justinijan Prvi nije sa Tribonijanom završio kodifikaciju rimskog prava, na taj način sačuvavši ostatke antičke kulture.

Kao što je 476. pao Rim a 529. ugašena Platonova Akademija, još jedino mesto u kome se proučavala antička filosofija i kultura, tako krajem 6. stoleća dolazi do potpune i ničim ograničene dominacije hrišćanske crkve koja će nastupiti sa novim etičkim učenjem koje je u zaveštanje ostavio Isus čije učenje predstavlja stepenik više od njemu prethodećih učenja.

Konstantin Veliki i kult Apolona

Nebojša Ozimić:

KONSTANTIN VELIKI I KULT APOLONA


Jedna od najintrigantnijih tema koje su okarakterisale prvu polvinu 4. stoleća svakako je odnos Konstantina Velikog prema hrišćanstvu. Koliko god imao zasluga za širenje i intitucionalizaciju hrišćanske crkve, toliko je njegova manifestacija te iste vere imala uglavnom nehrišćanske atribute. Na novcu koji kuje od 312. do svoje smrti vrlo su retki prikazi sa hrišćanskom simbolikom. Tako se na Konstantinovom novcu u periodu savladarstva (do 324.) a naročito od 313.-319. javlja predstava Nepobedivog boga (Sol Invicti) a neretko je prikazivan sa svim atributima mitraizma.

Da bi se shvatilo Konstantinovo poimanje vere, treba krenuti od premise da su za njega, odraslog i vaspitanog u duhu tradicije Rima, najvažnija i najpoštovanija božanstva bila ona koja su štitila Rim i rimske vladare što je on sam bio. Kako je mitraistička religija bila opšteprihvaćena u rimskoj vojsci, najviše zbog svog soteriološkog karaktera, dok je su Sol Invictis i Apolon ustanovljeni kao državni kultovi, to je bilo najprirodnije da Konstantin bude i ostane čvrsto vezan tokom svog života za ova božanstva. U nadolazećem hrišćanstvu, kako ćemo videti u daljem radu, Konstantin je prepoznao simbiozu ovih, već poštovanih kultova i kao vladar sve učinio da ova religija dođe na nivo državne vere. Trzavice i nesloga unutar hrišćana i podela na mnoštvo interpretacija ove vere učinile su da on, nakon Nikejskog sabora, odloži dalje angažovanje u institucionalizaciji hrišćanstva i počne da se vraća razmišljanjima i stavovima vezanim za Svemoćnog Boga, sve češće se vraćajući antičkom, prehrišćanskom nasleđu. U narednim redovima pokušaćemo da povučemo paralelu između solarnih kultova koje je poštovao Konstantin Veliki (Apolon, Mitra, Sol Invictus = Nepobedivo Sunce) i hrišćanstva za koje je tako mnogo uradio.


APOLON

Malo je božanstava u antičkom svetu koja su u toj meri imala u sebi zbir odlika drugih božanstava kao što je to slučaj sa Apolonom koji je zakonodavac, mantičar, zaštitnik ljudi i useva, iscelitelj, bog pomorstva i bog smrti. Poreklo njegovog imena najverovatnije je izvedeno iz vavilonske reči appulu (VRATA), odnosno iz imena hetitskog božanstva Appulunas-a, zaštitnika kapija i ulaza što je, pored ostalog, u Grčkoj bio Apolon. Tako je Apolon, preko Vavilona, Grčke sa kolonijama i Etrurije stigao na Apeninsko poluostrvo često poistovećivan sa Mitrom. Razlog za brzo širenje kulta Apolona među Etrurcima leži u njegovoj velikoj sličnosti sa njihovim božanstvom Vejovisom kime se nećemo šire i detaljnije baviti u ovom radu.

Najstarije Apolonovo kultno mesto na Apeninskom poluostrvu – Apolinar – nalazilo se van gradskih bedema, ispred Karmentinskih vrata. Ovo Apolonovo svetilište, jedino u starom Rimu, i hram unutar njega, izgrađeno je i posvećeno 429. godine p.n.e Apolonu Iscelitelju u nadi da on može da ublaži zarazu koja je u to vreme vladala ovim delom Apeninskog poluostrva. Zvanično upražnjavanje Apolona kao nosioca kulta Sunca u Rimskom Carstvu počelo je od vremena Oktavijana Avgusta koji je, u okviru svoje verske reforme a po nalogu Sibilinih knjiga, ustanovio kult Apolona kao jednog od najvećih rimskih bogova kome je bio posvećen i praznik Nepobedivog Sunca (Sol Invictus) a sam Avgust je smatran je njegovim sinom i zemaljskom inkarnacijom. Od 212. p.n.e. ustanovljene su svečane igre u čast Apolona i Dijane, tzv. Apolonijske igre.

Mnogi drugi rimski vladari na čijem se novcu sreće predstava Apolona (Komod, Septimije Sever, Valerijan) negovali su kult ovog božanstva. Ni sam Konstantin do kraja svog života nije prekinuo kovanje novca sa predstavama Apolona ili Mitre. Zapravo, kult Nepobedivog Sunca (Sol Invictus) počeo je da se u Rimskoj imperiji razvija po snažnim uticajem istočnjačkog boga Sunca, otelovljenog u persijskom bogu svetla Mitri. Bog Sol, prihvaćen kao službeno božanstvo Rima u vreme Aurelijana koji mu 274. diže hramove, predstavljao je prirodni derivat grčkih Helija i Apolona sa persijskim Mitrom.


MITRA

Mitra, persijsko božanstvo svetlosti, starije je u odnosu na većinu ostalih rimskih božanstava. Još u 14. st. pre n.e. sačuvao se govor hetitskog kralja Mušila u kome se Mitra poziva za svedoka. Važeći za sina Ahura-Mazde, Mitra je bio sinonim za svetlo koje prethodi Suncu da bi kasnije najpre pobedom nad Solom, bogom Sunca i pomirenjem sa njim, postao glavno solarno božanstvo.

Mitra ima dosta sličnosti sa istorijski kasnijim Isusom: rodila ga je Devica 25. decembra u pećini i poput Isusa, Mitra se na večeri oprostio od svojih 12 učenika i otišao Sunčevim kočijama bogovima. Od svojih sledbenika Mitra je tražio visoki stepen moralnosti, insistirajući na najvećoj čistoti, askezi i čednosti obećavajući kao nagradu lepši život posle smrti jer je on Spasilac čovečanstva. Svojim sledbenicima Mitra daje napitak spravljen od vina i krvi prabika što ima određenu paralelu sa hrišćanskom evharistijom a identično je i krštenje sledbenika zaranjanjem u vodu. Takođe je prisutno učenje o besmrtnosti duše kao i veliki broj simbola koji će se kasnije sresti u hrišćanstvu.

Zbog odbojnosti prema svemu što je persijsko, Mitrina religija nije prihvaćena u Grčkoj ali je od vremena Vespazijana, mitraizam zahvatio celokupnu Rimsku imperiju – Mitrin kult širili su po gradovima trgovci sa Istoka, a u graničnim područjima Orijentalci u rimskim legijama. Njegov kult je uzeo maha u drugoj polovini 2. stoleća kada su ga prihvatili najviši slojevi rimskog društva da bi dostigao je vrhunac sredinom 3. stoleća dok je imperator Komod bio je posvećen u Mitrine misterije.

Brojne su sličnosti između obreda različitih porekla kao što je to slučaj sa Kibelinim, Atisovim, Mitrinim, Baalovim, Dea Sirijinim, Izidinim i Serapisovim. Bilo da božanstva dolaze iz Anatolije, Irana, Sirije ili Egipta, bilo da su muška ili ženska, pokazuju sasvim jednake crte, unose shvatanja koja izgledaju kao da se uzajamno mogu zameniti. Osnova njihove sličnosti je da su to bogovi koji, umesto da su neosetljivi, trpe, umiru i vaskrsavaju. Bogovi čiji mitovi obuhvataju Svemir i čuvaju njegovu tajnu isti su oni čija zvezdana domovina upravlja svim zemljanima i koji samo svojim poklonicima, ali bez razlike na nacionalnost i poreklo, jemče podršku na putu ka njihovoj Čistoći.


KONSTANTIN

Kao mnogima pre njega Konstanciju Hloru i njegovom sinu Konstantinu, nasledniku na mestu cezara Galije i Britanije, najbliže je bilo poštovanje kulta Apolona koji je početkom 4. stoleća bio jedan od najvećih bogova rimskog panteona. Stoga je Konstantin, nakon odnešenih pobeda nad Germanima i Maksencijem u fazi priprema za polazak na Rim, 310. godine posetio „najpoštenije svetilište“, kako ga citira Evsevije misleći na Apolonovo svetilište u Granu, u Galiji.

Boravak u svetilištu i san koji je Konstantin usnio u Apolonovom hramu, protumačen od strane egipćanina Zenona, bitno je uticao na budućeg osnivača hrišćanskog zemaljskog carstva. Tumačenje proročišta da će voljom Apolona vladati 30 godina (tri venca koja mu boginja Nika stavlja na glavu) Konstantin nikada nije zaboravio niti je to učinio njegov biograf Evsevije koji je u panegiricima podsećao na prorečenu vladavinu od 30 godina. Postoje argumentovana mišljenja da je Konstantin u većem delu svoje vladavine sebe poistovetio sa Apolonom, što nije bilo neobičan za vladare koji su živeli u njegovo vreme ili pre njega – Dioklecijan je tvrdio da mu je rodonačelnik Jupiter dok se Maksimijan na isti način pozivao na Herkulesa.

Konstantin nije želeo ništa da menja posle pobede nad Maksencijem iako je usvojio znak u kome se seku slova Hi i Ro. Svečana sednica Kurije u čast Konstantina, oslobodioca Rima, održana je 25. decembra 312. na sam praznik rađanja nepobedivog Sunca (Sol Invictus) što je imalo veoma simbolički karakter. Konstantin je nastavio poštovanje rimskog običaja ustanovljavanja novih vladara na praznik Sol Invictusa tako što je 317. imenovao sinove Krispa i Konstansa cezarima upravo na ovaj dan. O trajnijoj vezanosti Konstantina Velikog za kult Apolona preko praznovanja novog, rađajućeg Sunca (Sol Invicti) svedoči proglas iz 321. godine kojim ovaj vladar Rima izdaje naredbu da sudovi budu zatvoreni 25. decembra radi „poštovanja dana Sunca“ dok njegova vojska, krećući u odsudni boj protiv Likinija 325., sa sobom nosi kao zaštitu Apolonove statue.

Istovremeno, Konstantin na jednom kraju Rima podiže hrišćanske hramove a na drugom postavlja kipove majke Kibele i boga Sunca – (Sol Invictusa) – čija predstava fizički podseća na samog Konstantina. Ovakav odnos Konstantina prema različitim verama može se objasniti ranijim izjednačavanjem Hrista sa životodavnim Suncem – kako Tertulijan navodi da su pojedini hrišćani njegovog doba predstavljali svoga Boga – kakav je bio kult Apolona. Nije isključeno da je Konstantin hrišćansko znamenje na nebu uoči Mulvijske bitke usvojio kao svoje zbog demonstracije samog Sunca, tj. više malih „Sunašca“ kako navodi Evsevije. Nepunih godinu dana pre smrti a u okviru proslave prorečene tridesetogodišnjice vladavine, Evsevije na ovaj deo podseća, između ostalog, Konstantina sledećim rečima koje ne ukazuju na Hrista već Apolona:

Neizreciva svetlost koja potiče od Svevišnjeg Boga, svojim plamenom ne dopušta nam neposredno viđenje njegovog božanstva. Oko nje kruže nebeske vojske, proglašavaju Ga Suverenom, Gospodom i Imperatorom…

…Crpeći iz Njegovog sjaja kao iz neiscrpnog izvora svetlosti, redovi nebrojenih anđela i arhanđela i horovi nebeskih duhova blistaju.

Dok Božija Reč vlada s njim na vekove naš imperator od Boga voljen, koji iz tog božanskog izvora dobija ne znam koje carske izlive, upravlja svetom svih ovih dugih godina. . .

Ujedinjujući četiri moćna cezara u slozi i nebeskoj ljubavi kao četiri konja kvadrige on, uzvišeni aurig, upravlja i vodi ih po celoj zemljinoj kugli: svuda prisutan i nadgledajući sve.

Predstava Boga kao auriga, kočijaša koji upravlja upregnutim konjima, karakteristična je samo za solarne kultove Apolona i Mitre kao i svi ovde navedeni citati.

Da rezimiramo. Konstantin je došao na vlast kao poklonik Apolonovog kulta a neposredno pred kraj života, proslavljajući trideset godina svoje vladavine, episkop Eusebije iz Cezareje, njegov lični biograf i panegiričar, napisao je panegirik više u duhu Apolonijskom nego u Hrišćanskom duhu dok se, sudeći prema pojedinim zakonskim aktima, samo Konstantin nikada nije odrekao Solarnog kulta Apolona ili Mitre.

Jovan Dučić Čovek govori Bogu

ČOVEK GOVORI BOGU

Znam da si skriven u morima sjanja,
Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.

Jedino ti si što je proturečno -
Kad si u srcu da nisi u svesti...
Na kom se mostu ikad mogu sresti,
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!

Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak - je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?

Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.

Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe -
Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe,
I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Samotan svugde i pred svim u strahu,
Stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.

Crnogorac k svemogućem Bogu

CRNOGORAC SVEMOGUĆEM BOGU (P.P. Njegoš)


   O, Ti, bićem Beskonačni,
   bez početka i bez kraja!
   Početak si sam osnova
   a kraj svega u Tebe je.
   Ti, dubino neizmjerna,
   ti, visoto nedolećna,
   ti si sjajnost svoju skrio
   mnogostručnim pokrivalom
   Veličanstva i prostranstva!

   Ti se ne daš da Te vidi
   oko duše najumnije,
   nit um Tebe uobrazi,
   no tek počne o Teb mislit,
   zanese se u beskrajnost,
   sve s višega višem hodeć,
   leteć željno da Te vidi,
   ili sjenku barem Tvoju.

   A zalud njemu muka,
   po prostoru tumaranje,
   kada si ga Ti stvorio
   kratkovido i slijepo,
   da u Tebe ne pogleda,
   no se natrag mora vratit
   i teskotnom svome hramu,
   zaneseno, utvrđeno,
   veličinom začuđeno.

   Pogledam li vječnost stvarih.
   Pogledam li svjetlost sunca.
   Pogledam li sjajnost, hitrost.
   Milionah gornjeg svoda:
   Sve to mene udivljava,



   Tebe kaže svemoguća,
   i duša Te moja mila
   više svega uzvišava,
   Tebe što si više svijeh.
   Tvojom riječju svu tvar krećeš,
   Bog si uma, duše moje.

   Ti si okean beskonačni,
   a ja plovac bez vesalah,
   misli su mi bura jaka:
   Sa mnom čine valovanje,
   nagone me naprijed plivat!
   Žele štogod vidijeti;
   No kako ću vidom hodit
   kad u ruke vesla nemam.

   Već sam dužan stojat tužan
   u smrtnome čamcu malom
   na sredinu okeana,
   dok se prevrati čamac isti
   i okean mene proždre!

   Ja se zemlje car nazivam,
   ja se gordim i ponosim,
   jer vrh svega zemnog vladam;
   Ja s prirodom često ratim,
   pobjeđavam tresk gromovah,
   pobjeđavam zvuk vjetrovah
   i sinjega ljutost mora.

   Ti, Božanstvo previsoko,
   koje živiš u prostoru,
   nad prostorom, pod prostorom
   u svijetlim planetama,
   u zrakama sjajna sunca
   i u svaku malu stvarcu
   nam vidimu, nevidimu!
   Ti svačemu život daješ
   nevidivom svojom silom.

   No, ko će Te opisati,
   ko li umom obuzeti?
   Um si kratak dao čojku,
   ne može Te ni nazreti,
   a kamo li vidijeti;
   Već um leti čojka slijep
   po prostoru beskrajnome
   tražeć svjetlo po tavnini
   kako sova u mrak noći.

   Al ja više sile nemam,
   da izbliže Tebe vidim,
   već iz stvari vidimijeh
   Stvoritelja njina slavit,
   i s čuđenjem velikijem,
   dušom, srcem Tebe vikat:
   Ti si car moj i sveg drugog,
   kojega je ruka vrgla
   temelj svemu vidimome.

   I u koga ruku stoji
   konac iste veličine!
   Tebe slava beskonačna,
   Tebi časti prekovječne,
   neka bude i biti će
   dok je svijeta i naroda!

    Petar Petrović Njegoš

Kako je nauka postala religija?

SSSR: Kako je nauka postala religija?

U Sovjetskom savezu je od sredine 20 veka žeđ za razotkrivanjem svemira zamenila religiju. Kult nauke u potpunosti je zamenio veru, a Jurij Gagarin, prvi čovek u svemiru, bio je obožavan kao bogolika figura.

Titanijumski spomenik Gagarinu u Moskvi koji je napravio vajar Pavel Bondarenko predstavlja stub visok 42 metra na čijem se vrhu nalazi figura kosmonauta u pozi sličnoj Hristu Spasitelju u Rio de Žaneiru.

Između pedesetih i sedamdesetih godina, umesto religijskih svetkovina u Rusiji su se proslavljala naučna otkrića, a čak su organizovani festivali vezani za istraživanje svemira. I arhitektura u Rusiji je u ovom razdoblju prošla kroz “kosmički period”.

Kosmička ideologija

Svemirski program bio je predstavljan kao fantastični rezultat proletarijata, a u prilog toj tezi išla je i umetnost. Tako je film “Mesec” iz 1965. Pavela Klušanceva predstavljao budućnost u kojoj sovjetski narod živi u miru i slozi na kolonizovanom Mesecu, zahvaljujući tehnološkom napretku koji im je omogućio komunizam.

Rusija je dosegla zvezde i tamo nije našla Boga – samo nauku.

Kako bi se pojačala propaganda, svemirski program počeo je da se oslikava i u popularnoj kulturi.

Međutim, danas je entuzijazam vezan za proučavanje svemira splasnuo. Kult nauke postao je stvar prošlosti. Ove godine Međunarodni dan proučavanja svemira “pao” je na pravoslavni Uskrs 12. aprila, a ovog puta sukob nauke i religije u Rusiji podvučen je ironijom.

Internetom je počeo da se širi mim “Dan Uskrsonautike” na kom se vidi kako je tradicionalni ruski uskršnji hleb ofarban tako da predstavlja portret Jurija Gagarina, okružen uskršnjim jajima ošarana motivima Međunarodne svemirske stanice, Meseca i Zemlje.

Sekte - duhovna droga

Još u l6. vijeku isposnik Grigorije Palama, ispisujući svoju hrišćansku antropologiju, insistira na trihotomičnom ustrojstvu ličnosti kod svakog čovjeka tj. postojanju diferenciranih manifestacija duha, duše i tijela. Ova trihotomičnost u kasnijim naučnim konceptualizacijama prerasta u već uobičajnu distinkciju na našu biološku dimenziju (koja nam je zajednička sa životinjama i biljkama), duševnu, koju dijelimo samo sa životinjama, te duhovnu, čiji smo posjednici samo mi ljudi.
Veza duševne sfere sa duhovnom kod čovjeka nam je takođe dobro znana i elaboracija ove sprege ima svoju dugu istoriju. Veza duhovnosti i čovjekove biološke dimenzije aktuelizovana je tek u posljednjih nekoliko decenija zahvaljujući intrigantnim i relevantnim istraživanjima u oblasti neuroteologije i neuropsihologije. Svima im je zajedničko traganje za odgovorom na pitanje postoji li biološka osnova duhovnosti.
Neuropsiholog M.Persindžer u svojim istraživanjima otišao je najdalje i poslije njih je tvrdio da je u sljepoočnim režnjevima ljudskog mozga otkrio «božju tačku» za koju kaže da je spiritualni centar smješten u neuronskim spletovima a čija se elektroaktivnost mijenja onog trena kada čovjek počne da intenzivno razmišlja o duhovnim i religioznim temama.
Kernberg je tvrdio da moralno ponašanje i milosrđe potiču iz najdubljih nivoa ličnosti, njene duhovnosti. Jung smatra da je duhovno prosvjetljenje suština ljudskog postojanja te da je prirodna datost čovjeku da bude homo religiosus a da je Bog njegov najvažniji arhetip.
Diltaj, tvorac duhovne naučne psihologije čije jezgro čine njegova proučavanja duhovne kulture, duhovnost vidi kao božji dar čija je svrha stalno izoštravanje naše percepcije moralnih vrijednosti.
Za Ričardsona duhovnost je «skup iskustava, uvjerenja i fenomena koji spadaju u transcendentne i egzistencijalne aspekte našeg bitisanja». To uključuje tematizaciju sadržaja i zapitanosti nad njima kao što su u prvom redu pitanja smisla i značenja života, pitanja dobra, zla, smrti itd.
Duhovna iskustva su univerzalna i privatna, spontana i duboko intimna, ali uvijek afektivno obojena.
Za vjerujuće ljude se unutar okvira njihovih religija odvija njihova duhovnost dok se za nevjerujuće duhovnost odvija unutar okvira njihovih ideala i aspiracija.

Dakle, pristup čovjekovoj duhovnoj sferi odvajkada je bio moguć kroz percepciju njegove pripadnosti tradicionalnim religijama dok pripadnost sektama možemo smatrati deformišućim oblikom ovog pristupa jer se srećemo sa psihopatološkim sadržajem čovjekove duhovnosti, kompromitacijom i teškim oštećenjem njegovog duhovnog zdravlja.
Duhovno zdravlje se obično definiše kao usredsređena cjelovitost, koja mora biti snažno prožeta sveobuhvatnim doživljajem ljubavi prema Bogu, drugim ljudima, prirodi i samom sebi.
Prema Zoharovoj i Maršalu, postoji sedam indikatora visoke duhovne inteligencije (SQ) od kojih bi se, za potrebe ovog izlaganja, osvrnuo samo na indikator «opiranja nanošenju zla». Sudeći po ovom indikatoru sljedbenici sekti, posebno pripadnici agresivnih i destruktivnih satanističkih sekti, jesu na vrlo niskom nivou duhovne inteligencije.
Naime, nijedna tradicionalna religija ne propovijeda zlo dok je ono kod mnogih sekti ugrađeno u njihovo dogmatsko učenje, zlo i nasilje su njihove vodeće programske odrednice. Već površan osvrt samo na stravična i sve učestalija ubistva i samoubistva, koja su dirigovana i ritualizovana u okrilju sektne ideologije, govore nam da je homo sapiens ulaskom u pakleni krug sektne pripadnosti postao homo demens i zauvijek srušio osnovni princip svih religija i vjerovanja na ovom svijetu - sjedinjenje s dobrom.
Savremena psihijatrija spremnost žrtve /pristalice neke sekte/ da se povinuje i ispunjava sve zahtjeve sekte tumači modifikacijom moralne svijesti pojedinca, uspostavljanjem svojevrsne mentalne kontrole nad njom, izopačavanjem njene duhovne sfere, a sve to pod snažnim uticajem sektne ideologije.
U ovakvom tumačenju rezultati viktimoloških dometa sekte se nesporno ukazuju kao zlo i destruktivnost ili, još preciznije rečeno, kao  paradoksalna transformacija ljudske duhovnosti i njenih suštinskih sadržaja koje nalazimo u svim tradicionalnim religijama kao što su ljubav i transcendencija. U duhovnim prostorima pripadnika mnogih sekti nalazimo zlo i descendenciju.
Na ovaj način svaka sekta postiže svoj osnovni cilj da putem psihološke destabilizacije kod svojih sljedbenika uspostavi bezuslovnu odanost, pokornost i da otupi njihov kritički duh sa konsekutivnim odbacivanjem opšteprihvaćenih naučnih, etičkih, građanskih, pravnih i drugih vrijednosti, te vrlo izraženim nepoštovanjem tradicionalnih vjerskih zajednica. Sektologija se još uvijek ne može usaglasiti  oko definicije pojma sekti i osnovnih performansi sektnog djelovanja na pojedinca.



Bez obzira na mnoga oprečna mišljenja o ovom pitanju, ipak se većina istraživača ove problematike slaže sa stanovištem da sektom možemo nazvati svaku društvenu grupu ako ona u svom postojanju i djelovanju ispunjava slijedeće kriterijume:
-mentalna destabilizacija
-prenaglašeni finansijski zahtjevi
-ugrožavanje fizičkog i psihičkog zdravlja
-uvlačenje djece u svoje redove
-izražavanje (ili ispoljavanje) antisocijalnog stava
-sukob sa redom i zakonom
-značajni pravni sporovi
-izbjegavanje zakonskih obaveza
-pokušaj infiltriranja u državne organe

Psihološki koreni sekti i sektašenja

Владета Јеротић
О психолошким коренима секти и секташења

Треба на почетку овог чланка подсетити на чињеницу, изгледа не свима познату, да је секти и секташења било увек, не само у историји религија и, посебно, унутар све трију вероисповести хришћанске религије, већ и у другим областима јавног живота, нарочито у политичком животу народа. Да ли је потребно подсећати да већ у Делима апостола, а посебно, готово у свим посланицама апостола Павла, има сијасет података који указују на деловање не малог броја јереси већ у првом и другом веку хришћанске историје! Трећи епископ по реду у Риму, Климент, 96. године после Христа пише посланицу Коринћанима поводом раскола у Коринтској цркви (по сведочењу светог Иринеја Лионског).

Када је реч о нашим балканским просторима, пре трагичног расцепа Источне и Западне хришћанске цркве 1054. године, већ у VIII веку деловала су активно и релативно успешно јеретичка хришћанска учења павликијана и месалијана, а затим, нарочито погубно по јединство православне Српске цркве, за време владавине првих Немањића дејствовали су богумили[1] Српска земља, српски народ и српска држава, једном речи, још из времена пре XI века, за владавине зетског краља Михајла и његовог сина Константина Бодина, затим у току читавог немањићког периода, и у току турског ропства и после ослобођења, све до данашњих дана, били су место и поприште разних народа, касније и нација, самим тим и различитих религија, као и многих рукаваца хришћанске религије, такође унутар православља. Пошто је овакав разнобојан етнички састав становништва била и остала реалност и у другим балканским православним земљама, а и у Русији, није ли пословична православна и православно-српска трпељивост делимично последица и историјске реалности овог народа који се вековима, без могућег показивања сопствене воље, морао да прилагођава и да стрпљиво подноси и католике и муслимане, и Јевреје и протестанте, као и њихове, временом, све бројније деноминације? Поставља се сада питање да ли Срби треба или не треба да и даље остану трпељиви и стрпљиви према данашњим агресивним секташким покретима и, што је важније, који Срби треба и морају (или ни они не треба и не морају) да заузму одређени став у односу на секте и секташење?

Ако грубо и условно поделимо све Србе рођене у Србији у три групе: православне, атеисте и оне равнодушне према религији, не изгледа ли логично да само од православних Срба можемо очекивати да се заложе за проблему који се пред нас поставља? практично је нерешиво питање, колико стварно има православних Срба у Србији, православних у смислу једино могућег очекивања да такав хришћанин поуздано зна и да уме другоме да образложи зашто зна: шта је православље, какво учење оно заступа, од када је у српском народу, једном речи, да такав православни Србин свесно верује и зна зашто православно верује, односно, зашто не може и не жели да прими никакво друго, православљу страно учење. Нисам у стању и не желим да овде нудим никакве бројке таквих православних Срба у нашој земљи (при томе не потцењујући нити прецењујући тај број). Свима је, ваљда, јасно да борбу против секти и секташења могу успешно водити само свесно опредељени православни људи, који, осим што тачно знају шта је православље, морају исправно знати (значи познавати) учење секте од које се бране. Није затим добро, нити је правично, стављати све секте у исту котарицу, јер је одавно познато да је тешко повући границу између секте и тзв. слободне цркве[2], као што су у прошлости били и данас остали менонити (основани још у XVI веку), методисти (основани у XVIII веку) или баптисти.

Сигуран сам да ће многи међу нама сумњичаво или одречно махнути главом на овакво моје педантно тражење и утврђивање разлика између бројних и, збиља, веома различитих данашњих секти или, како оне себе више воле да називају, малих верских заједница. Ако се не слажем (и никад се нисам слагао) са грубим, па и мање грубим упрошћавањем сложених проблема (а такав сложен проблем који траје столећима је несумњиво проблем секти и секташења), то не значи да не схватам нашу данашњу жалосну послератну (или још увек ратну) и верску и политичку ситуацију, у којој предлози слични мојима могу деловати претерано. Ово ипак не значи да се у нашим, делимично оправданим, поједностављивањима, када је у питању наш став према сектама, смемо спуштати испод оне дозвољене црте, испод које наша борба против секти и секташења постаје и сама секташка. Тако смо стигли до оног дела нашег излагања које се односи на психолошке корене секте и секташења.

С обзиром на већ раније спомињану, миленијумски дугу и општераширену склоност човека и народа сваковрсним јересима (у Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, јерес и секта изједначени су као појмови), кажимо шире, склоност човека цепању, дељењу, издвајању и супротстављању човека човеку и народа другом народу – имамо ли права да поставимо битно питање: Није ли сваки човек у својим дубинама и још недовољно истраженим коренима јеретик?

На питање зашто Бог не каже: Ја сам Бог Аврама, Исака и Јакова, него: Ја сам Бог Аврама Бог Исака и Бог Јакова, хасидски одговор је да се овом формулацијом желело истакнути како нема два човека с истим богом. Бог је одувек код сваког човека индивидуално искуство. „У свету нема другог мене“, вели Сервантесов Дон Кихот, а Александар Солжењицин у нашем веку поручује: „Сваки, па и онај најмањи народ“ – усуђујем се да додам: сваки, па и онај најбезначајнији човек – „непоновљив је траг Божије замисли.“

Шта овим наводима желим да кажем? Сваки се човек рађа као индивидуа са скривеним моћима за бесконачан развој који му је омогућен милијардама можданих ћелија, као и грађом или опремом из његовог индивидуалног (пренаталног), фамилијарног, националног и колективног невидљивог душевног складишта. Тражење Бога и осмишљавање живота свакако је један од централних архетипова људског бића, сличног нагону по јачини, који тражи у току једног људског живота своју реализацију. Сваки људски карактер уобличавају, како његова лична генетика (темперамент, конституција и интелигенција као урођена дата), тако и породична средина која детету намеће лична и друштвена мерила понашања. Таква сложена и доживотна динамика сукоба између урођене потребе детета да себе развија од индивидуе до личности, и утицаја његове уже и шире околине, која помаже или одмаже овакав развој детета, одражава се и на верски карактер сваког човека.

Када бисмо у некој замишљеној анкети узели 100 људи из наше српске средине, различитог пола и различите школске спреме, а који за себе кажу да су убеђени православци (нека кажу ово с правом), и тражили од њих да у само неколике језгровитих реченица напишу како у себи замишљају Бога, уверен сам да бисмо добили 100 различитих, индивидуалних или и особних (значи од личности потеклих) одговора. Да ли овом претпоставком желим да објасним или и оправдам постојање безбројних религијских секти у свету (и у хришћанском свету), полазећи од права човека да у себи гради лик Бога какав њему највише одговара? Писао сам једном[3] о тзв. приватној религиозности хришћана, полазећи од тезе да не ствара само Бог човека по Свом лику, већ и човек ствара Бога по сопственом лику и обличју. Човек тада обично или апсолутизује или релативизује своју представу о Богу. У првом случају, човек може да тврди – и ово управо тврде неки секташи – да само он и његова верска заједница поседују истину о Богу, тумачећи и Стари и Нови завет на свој начин. У другом случају, када човек релативизује своју представу о Богу, он може сматрати, тобож ради толеранције и општег мирења са другим верама и религијама, да је сваки човек у поседу своје истине и да има право, ако је хришћанин, да и Свето писмо тумачи „својим“ светим духом.

Отац Јустин Поповић је једном написао да је Исус Христос најбољи Бог и најбољи човек који се икада појавио у историји људског рода. Сваки истински хришћанин у ово верује и ово исповеда. Али како верује и како исповеда? Онако како се увек исти и непроменљиви лик Богочовека Исуса Христа преломио кроз његову индивидуалну призму. Не можемо никако очекивати да се, за све хришћане једини Спаситељ света Исус Христос, доживи и исповеди на исти начин – некада и данас. Ни хришћански философи или светитељи из истог века – узмимо за пример Климента Александријског, Оригена и Тертулијана из III века, или Јована Златоуста, Дионисија Ареопагита и Августина из у века – нису искусили и исповедали Христа исто. А како стоји са секташима и њиховим сектама? Ако им је учење погрешно са гледишта православља, мало мање погрешно са становишта римокатолика, а понајмање од стране протестаната, смемо ли као православни људи бацати проклетство и мирно отпремити у пакао све чланове неке секте, од којих неки живе узорним хришћанским животом (треба ли православну браћу подсећати да у неким сектама, и код нас одавно присутним, нико не псује – поготово не Бога – не узима алкохол или дрогу, не пуши, не раставља се у браку, не чини побачаје, нити преваре у браку, итд.). Овде не говорим о сатанистичким и њима сродним сектама за које су надлежни закон и суд.

Тренутак је, изгледа, да се упитамо откуд успех у секташком раду, и некада, у ранијим вековима, и нарочито данас. Да ли смо, збиља, у души задовољни и оправдани када кажемо да су сви секташи деца ђаволова? Да се вратимо још једном на психолошке корене сваке јереси. Усудио сам се малочас да претпоставим да сваки човек, из једног истог народа, као припадник исте вере, различито доживљава Бога. Видели смо и због чега је тако. Уколико пођемо корак даље у нашој претпоставци, па јерес изједначимо са бунтом, зар је претерано сматрати сваког човека, у најмању руку, склоним повременој побуни – не узимајући сада у обзир, не баш мали број људи, нарочито у нашој средини, који су рано постали и целог живота остали побуњеници? Против чега или против кога се човек буни и како постаје бунџија, а онда радо и секташ, или склон превери (број православних људи који су добровољно прешли у ислам или у римокатолицизам, у току векова, није занемарљив)? Дете се буни природно или неуротично против својих родитеља, Природно, јер жели да се осамостали и од индивидуе постане Божија личност (а не заборавимо да само личност, према оцу Јовану Мајендорфу може бити члан Цркве); неуротично, када наиђе на неразумевање родитеља, па уместо да остане постојано и упорно у својим оправданим захтевима, дете постаје реметилачки тврдоглаво, и онда и неуротично. Против чега или против кога се буни одрасли човек? Најчешће против неправедног друштва и његових захтева, а нарочито против лажних ауторитета. Није ли онда такав бунт оправдан, чак неопходан? А против чега се бунио, а и данас се буни, хришћанин (православан, римокатолик или протестант) када је вековима прилазио секти? Зар не против млаке, неактивне, склерозне и још, некад, до крајности политизоване цркве? Наравно, цркве не као „мистичног тела Христовог и есхатолошке заједнице у историји“, већ цркве као институције. Занима нас, даље, веома, питање, ко одлази у секте. Нису ли то најчешће они млади људи потекли из атеистичких породица, од растављених родитеља, напуштени још као деца, васпитно (и нарочито верски васпитно) запуштени, неуротични и психотични, који траже негде окриље, материјално и душевно, које им може помоћи да преживе. Одмах да напоменем да, када сам споменуо да много неуротичних и психотичних младих прилази сектама, то не значи само да у сектама нема душевно и телесно здравих младих људи, већ и да приличан број неуротичних и психотичних младих припада православној Српској цркви. Тек би једна озбиљна и дуга психолошко-социолошко-теолошка студија, која би обухватила популацију, како унутар православне Српске цркве, тако и унутар једне одређене секте, могла објективно да покаже колики је проценат неуротичних и психотичних болесника у цркви и у сектама. До објављивања таквих научних резултата није оправдано и исправно тврдити како све секте воде душевно поремећени људи, привлачећи такве исте људе себи.[4]

У чему су још разлози успеха секти? У времену цветања национализма, који се лако претвара у шовинизам, у времену насиља и распрострањене људске равнодушности према онима који пате, који су гладни и земаљске и небеске хране, у времену у коме се сваки други брак раставља, а деца или млади људи остају незаштићени и жељни било какве и било од кога човека или организације мало топлине и бриге о њиховој личној судбини, разне секте, ово морамо признати, пружају помоћ, утеху и бригу онима који им прилазе. Немојмо бити патетични, па рећи: да, секташи, увек добро организовани и богати, сада, тобож, спасавају хришћанске и нехришћанске бескућнике, али с оне стране чека их вечно проклетство! Зашто није добро бити, као православан верник, на такав начин ганутљиво ревностан? Из једног, једноставног, разлога: што онда и ми, као православни верници, примамо секташки дух, према познатом и емпиријски много пута доказаном механизму, несвесне „идентификације са агресором“. Морамо се строго чувати, као православни људи, да наша искрена православна ревност не пређе у фанатизам.

Ако сам до сада покушавао да покажем како је сваки човек негде у своме несвесном, али и у свесном бићу, јеретик и бунџија, сада се усуђујем да кажем да у сваком од нас, негде скривено, чека и вреба, и фанатик. За кога човека кажемо да је фанатик? За онога који не признаје ваљаност ни једног другог пута ка спасењу, осим сопственог, јер само тај властити пут води до циља, безусловно и непогрешиво, а они који њиме иду јесу „изабраници“. У Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, фанатичан је онај који је „заслепљен, махнито одан чему, нарочито вери“. Одувек смо знали да је највише, и то најопаснијих, фанатика било у политици и религији. Можда је чак политички фанатизам још се добро сећамо нациста, фашиста и бољшевика) само первертирана тежња сваког човека за Богом. Ако су фанатици, дакле, људи у сваком погледу искључиви, агресивни и аутоагресивни, не пита ли онда, с правом, психијатрија да ли су то душевно здрави људи? Психологија и психопатологија фанатике држе за људе негде дубоко несигурне у себе, као и у идеје које хоће другима да докажу као једино исправне. Једна од највећих заблуда секташтва, према Николају Берђајеву[5], јесте њихово неприхватање универзалне одговорности сваког за све. „Секта хоће да се спасе сама, она не жели да се спасава са светом. У психологији секташтва постоји удубљивање у себе, умишљеност, самозадовољство. Секташка психологија презире свет и увек је спремна да осуди велики део света на уништење као нешто ниже. Секташка психологија у суштини није хришћанска, у њој нема хришћанског универзализма и хришћанске светске љубави. Она не жели да зна да Христос није само Спаситељ мене и моје лађе, већ и Спаситељ света.“ Добро је да се и ми, као православни верници, преиспитамо, с времена на време, не односе ли се ове рече Берђајева и на нас. Зар су Срби као православан народ (не и као појединци, јер је первертираних појединаца било увек и у сваком народу) били некад у прошлости фанатици и фанатично православни!

Да приведем крају своја досадашња размишљања о психолошким коренима секти и секташења. Секте, најпре, морамо сагледати из различитих углова, јер се овом феномену, за који смо рекли да припада аутохтоној људској природи, можемо и морамо приближити (па и онда га не до краја разумети), не само са теолошког, хришћанског и православног хришћанског становишта, већ је то проблем који с пуним правом треба да изучавају психолози и психијатри, психотерапеути и педагози, социолози и етнолози. Оправдана борба православне Српске цркве против агресивних секташа и секти не може бити спровођена на секташки начин. Одувек смо као хришћани знали, али смо то знање ретко у пракси спроводили, да се хришћанин бори против греха, али да милује грешнике. Сваком ко о овоме размишља јасно је колико је овакав задатак за хришћанина осетљив и тугаљив. Ипак је само овај споменути начин борбе против секти оправдан и могућ.

Не сматрајући себе ни достојним ни способним да проникнем Божију Промисао у историји ипак се питам: Зашто хришћанске секте не схватити и као позитиван изазов хришћанској Цркви? Зар фрањевачки ред у римокатоличкој цркви у XIII веку, на чијем је челу био један светитељ и песник, није настао као реакција на самовољу и нехришћанско понашање римских папа? Или, пијетистички и пуритански покрет у Европи у XVII и XVIII веку, који је представљао противдејство млаком и малограђанском протестантизму тога времена. Богомољачки покрет у Србији и Македонији у првој половини XX века никао је као оправдан, помало и бунтован одговор на неке неправилности и застрањивања Српске цркве, пре и после Првог светског рата. Само владики Николају Велимировићу можемо бити захвални што се богомољачки покрет није претворио у секту. Нису ли сви ти покрети били добродошли изазови који су у основи били намењени корекцији понашања свих трију хришћанских цркава, увек само као институција? На узнемирена питања неколицине свештеника упућена своме епископу у једној нашој епархији о ширењу секти у њиховим парохијама, овај наш познати теолог узвратио им је јединим питањем: „А шта ви чините?“ Мени се овај његов упитни одговор чини најпотпунијим. Мишљења сам, једном речи, да Црква мора да одговори на изазов ширења, не само секти, него и многих других, нових религиозних покрета[6], који у времену опште секуларизације и претварања светог у профано, управо код младих буде наду да ће, уз помоћ тих религијских покрета, личним искуством доћи до дубљег спознања Бога. Према секташима ми се можемо односити бар на три начина: позитивно, прихватајући секте, јер смо непоправљиви бунтовници, било да смо атеисти, агностици или теисти, или их прихватајући као лажни либерали који све допуштају, можемо се односити и позитивно као освешћени православни верници, доживљавајући секте као подстицај за побољшање своје вере; можемо се односити равнодушно, што је, вероватно, најгоре, али, онда и негативно, када смо фанатични борци против сваке јереси.

Уколико постајемо сами, као православни, црквени хришћани, све чвршће хришћани, што значи, све усклађенији у речима и делима, смирени и смерни, трпљиви и стрпљиви, све више „чистог срца“ (јер ћемо само тако Бога угледати, према Христовим речима), јер је „чистима све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист и њихов ум и савест“ (према речима апостола Павла из Посланице Титу, 1, 15), при свему томе не затварајући очи пред злом које данас све разара, од породице до цркве (али само као институције, јер Цркву Христову „ни врата пакла неће надвладати“) – више ћемо привлачити људе својој вери и Цркви, па ће тако секташи имати све мање могућности да се они поставе као спасиоци људских душа. Слажем се са др Радованом Биговићем да је нецрквено функционисање саме цркве један од узрока ширењу секти у наше време, а нарочито сам са њиме сагласан када сматра да „код великог броја такозваних хришћанских секти, у њиховој суштини, постоји неки исконски вапај за црквом, и аутентичним хришћанством“. Како их привући овима? Само хришћанским путем, „са пуно труда, љубави, смирености и такта уживети се у њихов свет, разумети их“ (Р. Биговић) и, додао бих – волети их, као што себе волимо, најпре у себи пажљиво делећи грех од грешника.

Када сам једном упитао једног од наших великих живих духовника, архимандрита манастира Витовнице, оца Тадеја, може ли се човек спасти ван цркве, имајући на уму људе, не само будисте и хиндуисте, џаинисте и исламисте, већ и припаднике римокатоличке цркве, као и бројних протестантских објављивања, људе који су некад живели, или и данас живе, беспрекорним монашким животом (такође и лаичким монашким животом) – он је овако одговорио: „Спасен је сваки онај на овоме свету ко је био праведан и милосрдан и чистог срца“. Небеска Црква је једна за све, према томе, за све који су били милосрдни и праведни, ако и нису чули за Христа, спасење је отворено.“

Ако се ове речи оца Тадеја, човека пуног љубави, некоме могу да учине претерано дарежљивим за све људе и све религије, и недовољно православне, биће корисно да чујемо и речи професора др Лазара Милина, можда највећег живог православног апологете и писца бројних расправа против секташа и секти. Завршавајући један чланак уперен против секти, отац Лазар Милин пише: „За спасење је неопходно припадање Цркви коју је Христос основао, баш зато да Му она послужи као средство спасења. А како ће се спасти они ван Цркве, то је ствар Божије мудрости, Божије правде и Божије милости. Тврдо верујемо да Бог који испитује ’срца и утробе’ (Псалам 7, 9) зна свачију душу, свачија дела, па зато Његова правда неће на суду никога оштетити, а Његова милост неће бити ускраћена никоме ко је од свег срца желео и тражио.“ Мора постојати неки „жалац у месо“ хришћанина, према речима апостола Павла из Друге Посланице Коринћанима: „И да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме ћуша, да се не поносим.“ Овај жалац за хришћане, али, важно је рећи, не само за хришћане, данас су секте, јуче је тај „жалац“ био марксизам, а сутра? Права вера се кали у ужареној пећи, само чисто злато остаје сачувано.

[1] Д. Драгојловић, Богумилство на Балкану и у Малој Азији, I и II део, САНУ, Београд, 1974.

[2] W. Bartz, Секте данас, Кршћанска садашњост, Загреб, 1984.

[3] Свети кнез Лазар, 2-3, Призрен, 1995.

[4] Веома је добра студија о овоме Зорице Кубурић: Религија, породица и млади, Београд, 1996, као и чланак Томислава Бранковића: „Протестантизам, секте и развој“, у књизи Религије је и развој, Ниш, 1995.

[5] Н. Берђајев, Смисао стваралаштва, I део, Београд, 1996.

[6] Ц. Томић, „Буђење религиозног и повратак светог“, Обновљени живот, 5, Загреб, 1992.
На Растку објављено: 2007-11-30
Датум последње измене: 2007-12-01 12:54:08

Sekta i njen širi smisao

Mонах Арсенијe (Јовановић): "Секта и њен шири смисао"

Предавање монаха Арсенија (Јовановића) сабрата манастира Острог на тему "Секта и њен шири смисао" које је одржао у августу 2013. године у манастиру Острог у оквиру циклуса предавања за младе.

Odakle dolazimo? Što smo? Kamo idemo?

Odakle dolazimo? Što smo mi? Kamo idemo? je najslavnije i najveće djelo slikara Paula Gauguina. Na gornjem lijevom kutu umjetnik je upisao naslov na francuskom: D'où Venons Nous / Que Sommes Nous / Où Allons Nous, velikim slovima bez upitnika, a u gornjem desnom kutu se potpisao: P. Gauguin / 1897.

Povijest

Sam naslov slike potječe od Gauguinovog vjeroučitelja iz tinejdžerskih dana, Félix-Antoine-Philibert Dupanloupa, biskupa Orléansa. Premda je Gauguin bio otvoreno protiv svećenstva, ova tri fundamentalna pitanja na koja je Dupanloup pokušao odgovoriti svojim katekizmom su se urezala u njegovo sjećanje[1].

Gauguin je sliku naslikao 1897. godine na Tahitiju, u vrijeme poslije neuspjelog pokušaja samoubojstva, te je u vrijeme dok ju je slikao par puta navodio kako će to konačno izvršiti nakon što završi ovu sliku[2]. Gauguin je sliku smatrao za sintezu i vrhunac svojih misli i svojim remek-djelom.

Sliku je 1898. poslao Georges-Danielu de Monfreidu u Pariz, te je više puta promijenila vlasnika dok je napokon nije kupila Marie Harriman za svoju galeriju u New Yorku 1936. godine. Dana 16., travnja 1936. otkupio ju je Muzej likovnih umjetnosti u Bostonu.

Odlike

Na ovoj slici, koju je naslikao na Tahitiju, Gauguin je prikazao Rajski vrt koji je on poistovjećivao sa praiskonskim okružjem koje je još uvijek postojalo na Tahitiju u vrijeme njegova boravka. Gauguin je vjerovao da će u ovom „Tropskom rajskom vrtu“, kako ga je on zvao, uspjeti pronaći Jean-Jacques Rousseauovog „plemenitog divljaka“, osnovnog, nevinog čovjeka, saživljenog s prirodom i u skladu sa svemirom, i otkriti osnovne istine o ljudskom postojanju. Vjerovao je da će na Tahitiju moći otputovati u prošlost jako daleko, „do dade iz mog djetinjstva, dobrog starog drvenog konjića“[3].

Na slici voće visi s drveća spremno za berbu, skulptura božanstva nadgleda otočane blagoslivljajući njihovu svakodnevnicu i upirući prstima prema nebesima kao da podsjeća na život nakon smrti[4]. Tropski krajolik je bujna, senzualna tapiserija dubokih i jakih tonova i linerno plošnih oblika koji kao da nježno plutaju. Život se razvija opušteno i neopterećeno kao da je vrijeme stalo. Kada je prvi put izložena u Parizu, kritika ju je usporedila s Puvisovom zemljom meda i mlijeka.

Kao što naslov sugerira, slika predstavlja tri razdoblja života, kako je često bilo prikazivano od renesanse: rođenje desno, mladost u sredini i starost na kraju lijevo. Središnja figura je očito tahićanska Eva. Božanstvo je spoj tahićanske božice Hine, javanskog Bude i megalitskih likova s Uskršnjeg otoka. Figure su blago pojednostavljene u duhu arhajske umjetnosti, a zlatni kutovi podsjećaju na bizantsko ukrašavanje Nebesa. Starica je urađena po uzoru na peruansku mumiju koju je Gauguin vidio u etnološkom muzeju u Parizu. Boje na slici prizivaju izgled i duhovnost srednjovjekovnih vitraja, a oblici podsjećaju na japanske drvoreze. Naime, cijela slika je sinteza kultura, religija, razdoblja, koja svjedoči Gauguinovu želju da portretira osnovne mistične sile, zajedničke cijelom čovječanstvu.

Gauguin je vjerovao da obnova zapadnoeuropske umjetnosti mora poći izvan njene tradicije i njenog kruga. To vjerovanje se temeljilo na romantičarskoj tradiciji i idejama prosvjetiteljstva koje su tada postojale već stotinu godina, ali nijedan umjetnik nije primjenio tu doktrinu „primitivizma“ u tolikoj mjeri kao Gauguin. Njegova umjetnost simbolizira kraj beskrupulozne kolonijalne ekspanzije europskih zemalja koja se počinje prepoznavati kao korumpirana civilizacija.

Jehovini svjedoci

Ako nam oni pokucaju na vrata budimo ljubazni i primimo ih sa poštovanjem. Ali prema njihovom nauku ne trebamo imati nikakvog poštovanja. To je ono "neko drugo evanđelje" o kojem smrknuto govori sv. Pavao Galaćanima.

www.obranavjere.com
www.facebook.com/profile.php?id=466033843537376

SUMORNA RADOST

Vidjeti vedrog i radosnog Jehovinog svjedoka u njegovoj službi nije rijetka pojava. Doista, kada propovjedaju drugima i pokušavaju vratiti ljude za Jehovu, osmijeh im neće silaziti s lica i potpuno će biti uneseni u to što govore. Netko bi dobio dojam da je to prava vjera, jer veselje, mir ili sreća je ono što svi tražimo. Međutim, kada završe sa službom propovjedanja i posvete se uobičajenom životu, ako tako što za njih uopće postoji, svi oni postaju uplašeni i izranjeni ljudi koji zapravo u ovom životu nemaju prave radosti. Naime, Kula stražara kao krovna organizacija Jehovinih svjedoka izdaje mnoštvo časopisa, knjiga, letaka, publikacija i sve se vrti oko samo jednoga: oko kraja svijeta koji će doći. I da se nitko ne bi uljuljao u svojoj vjeri, to im se stalno stavlja pred nos: "kraj je blizu", "kraj je već pred vratima", "jesi li spreman za bitku kod Harmagedona?", "pripremi se, nije još puno ostalo"… Nitko se iz straha ne usudi napustiti Organizaciju, a ako nije iz straha, kada ti netko bezbroj puta kaže jedno te istu stvar i sâm to možeš početi vjerovati. U svojoj službi Jehovin svjedok je često izložen krivim pogledima, pogrdnim riječima, a ponekad i nasilnim ponašanjem onih kojima propovjeda. Mnogi od njih imaju štošta ispričati vazano za to. Veliki dio svjedoka ima i finansijskih problema, jer biti u Jehovinoj službi zahtjeva puno odricanja. Svaki tjedan treba skupiti dovoljno sati propovjedanja, a to nije mala brojka.

SILOGIZAM KOD JEHOVINIH SVEDOKA

Čak i ako se radi o najjednostavnijoj stvari, ako želite nešto dokazati Jehovinom svjedoku nećete uspjeti. To nije zato jer su oni u pravu, nego zato jer su djelomično u pravu. Radi se o ovom: uobičajeni argument se može predstaviti kao "silogizam", on se sastoji od dva suda i od zaključka. Kod njih također postoji takva argumentacija, ali sa nevaljanim zaključkom koji nije nužno istinit. Na primjer, oni kažu ovako: u Efezu se slavila poganska božica Artemida, Marija je bila u Efezu. Dakle, Marija je poganska božica. Ili još jednostavnije: U zoološkom vrtu sam vidio žirafu, i slon živi u zoološkom vrtu, dakle, slon je žirafa. Ako učimo njihov način argumentiranja, prije će oni uvjeriti nas nego mi njih. Drugi način kako možemo raspravljati s njima je da im mi predložimo neku temu, a ne oni. I to ima svojih ograničenja, jer kad oni vide da su izgubili svaki argument, onda to pripisuju Luciferu koji ih vara kroz usta sugovornika.

Sekte i kultovi

ŠTA JE SEKTA?

Sekta (lat: secta i lat: sequi i pod uticajem lat: secare) je izdvojena ili zatvorena grupa ljudi koja čvrsto sledi svoja načela. Najčešće se sekta formira nasuprot osnovnoj grupi iz koje je potekla, razvijajući učenje, koje je po uverenju članova sekte, ispravnije u odnosu na učenje osnovne grupe. Za sve članove sekte karakteristično je da imaju čvrstu organizaciju i jedinstvene obavezne rituale.

Podela sekti:

■ Pseudohrišćanske sekte, sekte koje su se odvojile od zvaničnog učenja crkve;
■ Pseudohinduističke i dalekoistočne sekte, osnova ovih sekti su budizam i hinduizam;
■ Sinkretističke sekte, ove sekte predstavljaju mešavinu raznih religijskih pravaca, kao i okultizma i magije;
■ Satanističke sekte, sekte koje zagovaraju Satanu kao vrhovnog Boga.


ŠTA JE KULT?

Kult (cultus od colere - obrađivati zemlju; poštovati, dati počast) je složeniji od obreda, jer kult osim praktične strane religije uključuje i duhovnu stranu. Zato je veoma teško razlikovati kult od same religije. Pod pojmom kult se podrazumevaju učenja ili mistični, religiozni atributi koji se pridaju nekim stvarima, ljudima ili životinjama. Kult bi predstavljao obožavanje ili obogotvoravanje, a prema predmetu obožavanja, mogu se razlikovati kult prirode i kult predaka. U prvom slučaju je predmet obožavanja neki predmet ili biće iz prirode, a u drugom duša ili duh predaka (kosti ili mošti, relikvije, grobovi). Ta dva kulta predstavljaju temelj prvobitnih religija: naturizma i animizma u kojima su implicitno sadržana dva oblika filozofskog učenja: materijalizam i idealizam.

Teodikeja i problem zla

Теодицеја или теодикеја (новолат. theodicea — богооправдање; од грч. θεός - бог + грч. δίκη - право, праведност) је грана филозофије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свету са постојањем свемогућег доброг божанства.

Проблем зла, је класични теолошки проблем за сваку монотеистичку религију, која тврди да је све створио један свемогући и бескрајно добри бог. Проблем гласи: Како постојање свемогућег и бескрајно доброг бога помирити са чињеницом постојања зла у свету.
„     Бог или жели да укине зло, а не може; или може, али не жели; или пак ни не може, ни не жели. Ако жели, а не може, онда је немоћан. Ако може, али не жели, онда је зао. Али, ако Бог може и жели да укине зло, откуда онда зло у свету?     ”
     
— Епикур

Дуалистичке религије су проблем зла решавале претпостављањем два почела (добра и зла, Бога и Сотоне, и сл.) од којих је добро начело одговорно за постојање добра а зло начело за постојање зла. Средњовековни хришћански схоластичари су порицали егзистенцију злог начела а зло су објашњавали недостатком добра, аналогијом добра са светлошћу а зла са тмином коју светлост још није обасјала. Иако је ово питање разматрано још од антике, сам термин теодицеја је увео Лајбниц (1646–1716) у своме истоименом делу, који се трудио да докаже да је овај свет најбољи од свих могућих светова и да постојање зла на свету не противречи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човека.

Савремени амерички филозоф, Алвин Плантинга, аргументише да због слободе воље, свемогући Бог ипак није могао створити свет у којем има моралног добра, а нема моралног зла.
„Бог може створити слободна створења, али не може проузрочити или одредити да она чине само оно што је исправно. Јер ако то чини, тада она, на концу нису у бити слободна ... Да би створио створења која су способна за морално добро, Он је морао створити створења која су способна и за морално зло.[1]     ”
     
— Алвин Плантинга

7 sveopćih zapovijedi

7 SVEOPĆIH ZAPOVIJEDI

Noahidski Kodeks 7 osnovnih Božanstvenih zakona bijaše dan Noi i njegovoj djeci nakon potopa. Taj kodeks osigurao je da Noini potomci, pretci novoga čovječanstva, neće degenerirati ponovno u divljake. Ti zakoni, koji zapovijedaju utemeljenje sudova pravde i zabranjuju idolopoklonstvo, bogohulje, ubojstvo, rodoskvrnuće, krađu i jedenje mesa živih životinja (okrutnost prema životinjama) jesu temelj morala. I obuhvaćaju, kroz zakone koji proizlaze iz njih, sve aspekte moralnog ponašanja.

Posebna je zadaća podučavati i promicati pridržavanje Sedam Zakona među svim ljudima. Današnja religijska tolerancija i sklonost većoj slobodi daju nam jedinstvenu priliku da potaknemo široko rasprostranjeno pridržavanje tih zakona. Jer pridržavanjem tih zakona, koji su sami po sebi izraz Božanstvene dobrote, čovječanstvo postaje ujedinjeno i povezano zajedničkom moralnom odgovornošću prema našem Stvoritelju. To zajedništvo promiče mir i sklad među svim ljudima.

http://asknoah.org/sedam-zapovijedi-uvod

1. VJERUJ U B-GA:
Ne štuj idole. Bit je života priznati i vjerovati u Najviše Biće, Stvoritelja svemira, prihvaćajući Njegove zapovijedi sa strahopoštovanjem i ljubavi. On je svjestan svih naših djela i Njegova je Providnost nad svim bićima.

2. POŠTUJ I HVALI B-GA:
Ne huli Njegovo ime. Povjerenje i odanost presudni su u životu. Znaj da je B-g pravedan, ali mi ne možemo razumjeti našeg Stvoritelja, Koji je beskonačan. Osoba ne bi trebala miješati slobodu govora s nevjernim djelom bogohulja.

3. POŠTUJ LJUDSKI ŽIVOT:
Ne ubij. Taj zakon štiti nas od krajnje sebičnosti ili gnjeva koji se može nalaziti u duši. Ljudski je život (čak i nerođenoga) svet i mora biti zaštićen.

4. POŠTUJ OBITELJ:
Ne počini nedopuštene seksualne radnje. Zdrave su obitelji temelj zdravih zajednica, na roda i društava. Nedopuštene radnje poput homoseksualnosti i rodoskvrnuća dovode do duhovnog propadanja.

5. POŠTUJ PRAVA DRUGIH:
Ne kradi. Prihod i posjed podareni su od B-ga, stoga ih trebamo nastojati steći pošteno, a ne krađom i prijevarom.

6. UTEMELJITE PRAVOSUDNI SUSTAV:
Sustav pravednih sudova i poštenih dužnosnika stvara društvo koje je dostojno B-žjih blagoslova.

7. POŠTUJ SVA STVORENJA:
Ne jedi meso uzeto od živuće životinje. Ljudima je dana vlast nad cijelim svijetom, ali mi smo također i njegovi nadzornici. Trebamo mariti za životinje i ne biti okrutni prema njima. Taj zakon zabranjuje jedenje mesa koje je bilo uzeto od životinje dok je njeno srce još uvijek kucalo.

Uticaj muzike na čoveka

UTICAJ MUZIKE NA ČOVEKA


Muzika je čudesna tajna, muzika je nešto najlepše što je čovek možda mogao da otkrije ovom svetu punom zagonetki i istovremeno punom stradanja. O značaju muzike govorili su svi drevni filosofi. Dovoljno je setiti se da su antički mudraci imali jasno stanovište o muzici kao o nečemu veoma bitnom za čovekov skladan rast i duhovni razvoj. Evo nekoliko primera: Sv. Vasilije Veliki je u svom čuvenom predavanju mladićima o tome šta iz paganske filosofije mogu da koriste hrišćani. Uči ih da pre svega iz drevnih paganskih mudrosti treba uzimati etičku filosofiju – ono što nas poučava moralu i ono što nas dovodi u sklad sa časnim i vrlinski življenjem. On tamo u toj svojoj besedi navodi jedan slučaj po kome je Pitagora grupu pijanih ljudi iscelio tako što im je svirao melodiju na fruli putem tzv. dorskog načina. To nas dovodi do Pitagore, zagonetnog i velikog mudraca antičkoga, za koga kažu da je pored matematike ključnu pažnju posvećivao muzici, smatrajući da je muzika odnos nebeskog sklada i harmonije nebeskih sfera. Pitagora je učio svoje sledbenike da se osvežavaju muzikom, da muziku koriste za uzdizanje do uzvišenih stanja duše. Mnogo je govorio o dorskoj melodiji kao izuzetno isceliteljskoj za čoveka koja ga podiže iz različitih stanja, pre svega iz stanja tugomore, čamotinje, depresije. Sve ovo znajući nije nimalo čudno da je Pitagorin učenik Platon takođe veliku pažnju posvećivao muzici. Sâm Platon je u mladosti bio tragički pesnik – bavio se pisanjem tragedija, a kao osnivač jedne vrlo bitne filosofske škole trudio se da svojim učenicima prenese znanje o muzici kao nečim isceliteljskim i veoma značajnom. Sâma reč „muzika“ potiče od „muza“ – devet boginja umetnosti koje su bile u pratnji boga Apolona koji je bio bog lepote i estetike, i naravno, umetnosti. Dakle, muzika je nešto što nastaje po nadahnuću muza.

Platon u svom čuvenom delu Država govori govori da je muzika bitna za stanje jedne države. Kakva je muzika, takvi su i njeni građani. Platon zato kaže da muzika svojom melodioznošću dušu čini melodioznom, a ritmikom dušu čini ritmičnom – dovodi je u sklad, usklađuje je. Platon u idealnoj državi, kako je zamislio u svom čuvenom dijalogu, predlaže da postoje dve vrste muzike: jedna lepa, blaga, opuštajuća, koja plemenito deluje na dušu budeći u njoj nežna osećanja; i druga bodreća, aktivna ratnička, koja junake sprema za boj kada kada idu da brane otadžbinu. Te dve vrste muzike po Platonu su neophodne svakom čoveku koji želi da živi ispravno. Vrlo interesantno da u Državi Platon kaže da su muzika i gimnastika neophodni delovi vaspitanja svakog deteta. Baveći se gimnastikom bez muzike dete će postati grubijan, a baveći se muzikom bez gimnastike postaće mekušac. Platon upozorava da u idealnoj državi ne smeju biti dozvoljeni divlji ritmovi koji razrešavaju dušu, koji dušu uvode u sumanutu ekstazu i odvode je od apolonijskog principa sklada i mere koji je bio tako karakterističan za platonističku filosofiju. Na sličnoj poziciji stajaće i njegov učenik Aristotel. Plutarh takođe, jedan od najpoznatijih antičkih mislilaca i pisaca čuvenih istorijskih spisa, govori o muzici kao isceliteljskom sredstvu. Dakle, o primeni muzike kao nečemu što može da leči različite probleme, pre svega duševne prirode, što je za nas veoma bitno jer i danas se u psihologiji i psihijatriji zna za muzikoterapiju – terapiju određenih duševnih problema muzikom.

Vrlo interesantno da jedan mislilac, na sasvim drugom kraju sveta, beskrajno značajni kineski filosof za istoriju Kine i do dana današnjeg, Konfučije, ima istu takvu priču o muzici. A obojica su, i Platon i Konfučije, živeli u 5. veku pre Hrista. Kada ga je jedan učenik pitao šta bi on radio kada bi ga pozvali da bude prvi ministar u velikoj kneževini na čijoj su terirtoriji živeli, on je rekao da bi prvo izvršio reformu muzike. Konfučije je govorio: Kada prolazite kroz jednu državu pogledajte šta ljudi slušaju, kakve zvuke, kakve melodije. Po tome ćete znati u kakvom je stanju njihova duša. Ako su melodije vesele, narod je raspoložen i država napreduje; ako su tužne, narod je u teškom stanju. Govorio je Konfučije kao i Platon o opasnosti divljih i teških ritmova – o ritmovima koji utiču na zagađenje duše i to je zvao novom ili majmunskom muzikom.

U skladu s drevnim filosofima nalazi se i mišljenje svetootačkog predanja Crkve. Uzmimo nekoliko primera iz Svetoga Pisma. Zna se da je car Saul pozvao mladoga Davida da mu bude na dvoru ne samo kao dobar junak, nego da bi mogao da mu svira i peva kada ga napada zli duh. Jer Saul je zbog neposlušnosti Bogu doživeo da je Bog dopustio da ga povremeno napadaju teške tugomore, različita stanja čamotinje i da ga muči zli duh. U trenucima kada je Saula mučio zli duh dolazio je David, svirao na psaltiru i pevao mu pesme, pre svega pobožne pesme, i tada je zli duh odstupao od Saula. Takva je bila sila pobožnih pesama da je zli duh morao od njega da odstupi. i u Novom zavetu Sv. apostol Pavle kaže: Razgovarajte jedan s drugim; u psalmima i himnama i pojanju pesama duhovnih tako se poučavajući. Znamo da je i Gospod Isus Hristos pojao hvalu na Tajnoj večeri. Kada su završili Tajnu večeru, tj. kada je pričestio svoje učenike, on je, kako kaže Novi zavet, otpojao hvalu i tek je tada izašao sa svojim učenicima na Goru maslinsku. Od samih početaka sveti oci su preporučivali pojanje božanstvenih himni, pre svega psalama, kao izuzetno lekovito sredstvo koje umiruje dušu.

99 Allahovih imena

99 АЛЛАХОВИХ ИМЕНА


99 Аллахових имена (ар.: أسماء الله الحسنى‎ esma Allāh ul-husnā, што значи „најљепша имена Бога“) су света Божја имена у исламу, односно Његови атрибути. Овим именима је Бог назван у Кур’ану, хадису (говору посланика Мухаммеда) и исламској вјерској литератури, те њима муслимани зазивају Аллаха у својим молитвама. Муслимани вјерују да је Бог Сам Себи надјенуо сва Своја имена, нека је објавио у kкуранском тексту, некима је подучио Своје посланике (особито Мухаммеда), некима Своје добре робове (вјернике), а неке је задржао за Себе, те сакрио од појавног свијета. Аллах (الله - Allah) је особно име Бога, а Његова најузвишенија титула јесте Рабб (رب - Rabb), што значи Господар.

Аллахова лијепа имена

Аллах је властито име Једног, Јединог, Истинскога Бога. Поред овог имена, у Кур’ану и суннету спомињу се и друга Аллахова имена. С обзиром на то Аллаха нико боље не зна од Њега самога а од Његових створења најбоље Га познаје његов посланик Мухаммед а.с., о Аллаху и Његовим именима може се говорити једино на темељру Кур’ана и суннета. Аллах се због тога не може, нити смије, описивати никаквим људским категоријама, него онако како Он сам Себе описује и онако како Га описује Његов посланик.

Кроз Своја имена Аллах нам пружа основне информације о Себи како бисмо својим ограниченим могућностима разумјели Његову божанску природу (ذات) и Његова својства (صفات). Тако је Аллах, како сам Себе у Кур’ану описује, Највећи, Свемогућ, Створитељ и Одржаватељ свемира и свих створења, Праведни Владар Који све види, све чује и свим стварима управља према Својој вољи. Он је Вјечно Живи, Први и Последњи, без почетка и краја, неограничен временом и мјестом и Сам Себи довољан. Аллах је наш највећи Помагач, Заштитник, Доброчинитељ и Хранитељ, Који живот и смрт даје, наша искрена покајања прима и молбама нашим удовољава. Из Своје неограничене љубави и милости Он нам опскрбу шаље и на Прави Пут упућује. Када су асхаби питали Мухаммеда, а.с., о Аллаху, Аллах им је одговорио: Реци (Мухаммеде): “Он је Аллах – Један! Аллах је Онај Коме се свако у невољи обраћа! Није родио и рођен није, и Њему нико раван није” (112:1-4).

Будући да је Аллах Вјечан и Трајан и својства која изражавају Његова имена су вјечна и трајна. Због тога је Аллахова нарав јединствена а особине апсолутне, тако да никоме и ничему није сличан и зато се с Њим ништа не може поредити. Створитељ мора бити другачије нарави од ствари и бића које је створио, јер када би био исте природе као та створења, био би временски ограничен па би због тога и Он требао имати творца. Међутим, Његова својства су апсолутна и зато ништа није као Он. Због тога се својства живота, слуха, вида, знања, моћи, власти и сл. која посједују људска створења разликују од Аллахових својстава по томе што су временски ограничена, несавршена и слабијег интезитета.

Калиграфија једног од најљепших Аллахових имена: „Ер-Рахман“ – Свеопћи Доброчинитељ, Премилосрдни

Božije ime

БОЖИЈЕ ИМЕ


То да Бога треба доживети као личност наглашава се инсистирањем Старог завета на Божијем имену. У старом свету име неке особе било је много више од обичне ознаке.

●   Лично име установљавало је идентитет те личности и откривало њен карактер. Тако су, на пример, у почетним причама Постања Еви (3:20), Каину (4:1) и Ноју (5:29) наденута имена која указују на неку од особина њихових личности. Потом и свих дванаест предака израелских племена носе имена која одражавају њихову природу или искуства њихових родитеља (Пост. 29:31-30:24).

●   Познавати нечије име или наденути име некој особи често је било начин да се стекне ауторитет у односу на њу. Као творац, Бог даје имена звездама (Пс. 147:4), а дајући име Израиљу Бог изриче неку врсту поседовања те нације (Ис. 43:1). Слично томе, када се Јаков рве са незнаним божанством, он најпре жели да открије његово име како би могао да успостави одговарајући однос са њим, ко год или шта год да је био (Пост. 32:29-30). Познавати име једног бога било је, према томе, врло важно, јер је божанско име, ономе које тог бога прослављао, давало власт над њим. Призивање имена неког бога било је гарант да ће се он појавити. Призивање Божијег имена на овај полумагијски начин било је изричито забрањено једном од Десет Божијих заповести (Изл. 20:7). Старозветни писци су сматрали да смртни људи не треба да открију Божије име, нити да манипулишу њиме: своје име је могао да открије сам Бог у односу љубави са својим народом.

Из ових разлога наилазимо на изузетно страхопоштовање према Божијем имену у целом Старом завету. Уздржаност при помињању Божијег имена је толико раширена да ми због тога не знамо чак ни како се оно тачно изговара. Јеврејски нема самогласника, а Божије име пише се као ЈХВХ. Да би се изговорило, потребни су нам, наравно, самогласници, али ми не знамо који су самогласници за то тачно коришћени. До тренутка када се Јеврејска библија појавила у свом коначном облику, јеврејски религијски учитељи на име Бога гледали су као на одвећ свето да би се изговарало и кад год би, читајући текст Светог писма, наишли на њега, заменили би га јеврејском речију „Адонај“, што значи „Господ мој“. Тако су самогласници из речи „Адонај“ почели да се изговарају са сугласницима Божијег имена ЈХВХ и дали нешто налик енглеском облику „Јехова“. Данас је уобичајено да се његово име пише као „Јахве“ и тим обликом се и овде служимо.


Божја имена у Старом завету

Bog i filozofi

БОГ И ФИЛОЗОФИ


Стари завет ни у једном тренутку не покушава да дефинише Бога. У извесном смислу то не изненађује, јер да би премашивао и сам врх људске интелигенције, Бог мора бити неописив. Опште узев, то није спречавало људе да се око овога потруде, те су у првим вековима хришћанске ере читаоци Библије проводили доста времена и трошили доста снаге покушавајући да се одлуче како да опишу Бога. Тај процес се и даље повремено наставља у књигама систематске теологије, и делује као покушај да се Бог опише апстрактним терминима – скоро као да постоји нека хемијска или математичка формула за то, па кад би се само могла открити, омогућила би приступ самој дубини Божијег бића. Овакав прилаз има дугу и поштовања вредну историју, а доста дугује раду великих грчких филозофа који су генерално настојали да своју идеју о „Богу“ објасне на један апстрактан, метафизички начин. Да би се одговорило на питање „Ко је Бог?“, постало је неопходно поставити наредно питање „Од чега је Бог?“ Спремно прихватање пуноважности оваквих питања имало је далекосежне последице на начин на који су нарочито хришћани формулисали своја веровања. Али ово није начин на који о Богу размишља Стари завет. Његови писци не покушавају да анализирају Бога као под микроскопом; читав свет апстрактних идеја прилично је стран њиховом размишљању. Уместо да веровања објасне метафизички, питајући се од чега је Бог, они прихватају много функционалнији приступ и истражују Божију важност за људски живот и искуство.


Речи које описују Бога

Значај признавања Бога за личност јасно се истиче многим терминима који се користе у Јеврејској библији. Поруке пророка Осије с истанчаним осећањем примењују терминологију личних односа на Бога и људе. Бог је нежна мајка Израиловом народу и штити га и усмерава од самог почетка његове националне историје, старајући се о њему: „Привукао сам их к себи с наклоношћу и љубављу. Привио сам их уз свој образ, нагнуо се к њима и нахранио их“ (Ос. 11:4). Према Изласку 4:22-23 овакву поруку је Мојсеј објавио египатском фараону када га је подсетио да Израил беше Божији првенац. И казах ти: „Пусти сина мојега да ми послужи“. Неколико векова касније Исаија је представио Бога као ражалошћеног оца чија деца су одбацила савете које им је давао (Ис. 1:2).

На другим местима Бог се описује као женик народа (Јер. 31:32; Ос. 2:14-23). После пада Јерусалима Бог је за Језекила постао великодушни поочим који је избавио град и његов народ од сигурне смрти (Јез. 16:1-7). Коришћење терминологије преузете из породичних односа за описивање Бога било је природно људима који су Бога доживљавали пре свега као личност која се сусреће у свакодневним односима. У неким круговима је модерно одбацивати библијске метафоре за Бога као безнадежно патријархалне и мужевне, али ово је јако далеко од правог стања ствари. Бог може бити описан као Отац, и то не зато што се претпоставља да је мушко, већ стога што божанско-људски однос може бити близак и животодаван колико и људске породичне везе. То што се Бог истовремено може описати и као мајка само додатно истиче чињеницу да Библија не дочарава Бога као полно одређеног. Ово можемо пратити кроз све периоде у еволуцији Старог завета какав имамо данас. Мојсијева песма, на пример, настала је, како је прихваћено, у врло раном периоду историје, а садржи и овакву изјаву: „Стјену која те је родила заборавио си; заборавио си Бога створитеља својега“ (Пнз. 32:18). Бог се овде представља као божански родитељ, уједно и мушко и женско. На другом месту Бог виче „као жена кад се порађа“ (Ис. 42:14) и обасипа људе мајчинском љубављу (Ис. 49:15; 66:13) – док Псалам 131:2 пореди Божију љубав са мирним починком у наручју божанске мајке. Ако се подсетимо на то да је све ово написано у старој патријархалној културни и да је главни изазов Израиловој вери долазио из традиционалне вере Ханана која је величанствено славила женски елемент, онда је прихватање женствених представника у описивању Бога још упечатљивије. Иста ова свеобухватност божанског бића јавља се и на првој страници Јеврејске библије, где се и жене и мушкарци описују као начињени по обличју Божијем. Та изјава би природно подразумевала да постоји некакав аспект самог Божијег бића који одговара и женствености и мужевности као карактеристикама које се могу утврдити у оквирима људског искуства (Пост. 1:27-28).

Стари завет је често неправедно критикован као да нуди скучено схватање о природи Бога. Стварност је, међутим, сасвим другачија, и пука разноврсност представа које се користе да би се објаснила Божија личност и његови циљеви показује сва обележја креативног и маштовитог народа, који се без сумње мучио покушавајући да објасни необјашњиво, али никако се није ослањао на безбедан и предвидљив језик. Управо је еластичност и живост њеног језика осигурала да порука Јеврејске библије и данас језгровито говори људима свих крајева и времена.

Božja svojstva

БОЖЈА СВОЈСТВА


1) Створитељ

Бог је Створитељ. „Јер су сви богови у народа ништа: а Господ је небеса створио“ (Псалми, 96:5). Као Створитељ космоса, Бог је неизоставно различит и већи од било ког његовог дела. Ти делови су ограничени у свом трајању – Он је вечит. Они су ограничени у свом опсегу – Он је бескрајан. Њихова моћ је ограничена – Он је свемоћан. Њихово знање је ограничено – Он је свезнајући.

2) Вечит

У библијској причи о постању подразумева се да Бог постоји одувек. Добро су познате речи деведесетог псалма: „Господе! ти си нам уточиште од кољена до кољена. Прије него што се горе родише и сазда се земља и васељена, и од вијека и до вијека ти си Бог. … Јер је тисућа година пред очима твојима као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна.“ Такође се тврди да ће Бог увек постојати, јер све ствари ће „проћи, а ти ћеш остати … и године твоје неће истећи“ (Псалми, 102:27); „Господ ће царовати до вијека“ (Излазак, 15:18; Псалми, 146:10)

3) Бесконачан

Како Бог није ограничен временом, тако није ограничен ни простором – Он је бесконачан. Иако постоје нека „света места“ на којима се може посебно приказати, Он није ограничен ни на једно конкретно место. „Велик је Господ на међама Израиљевијем“ (Малахија, 1:5); „Господња је земља и што је год у њој“ (Псалми, 24:1); „Пуна је сва земља славе његове“ (Исаија, 6:3); „Овако вели Господ: небо је пријесто мој и земља подножје ногама мојим: гдје је дом који бисте ми сазидали, и гдје је мјесто за моје почивање?“ (Исаија, 66:1); „Али хоће ли доиста Бог становати на земљи? Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камо ли овај дом што га сазидах!“ (Прва о царевима, 8:27).

4) Свемоћан

Не само да његова моћ далеко надмашује моћ паганских божанстава, која се у ствари проглашавају немоћним (Псалми, 115:5), већ Он у потпуности влада свим елементима природе (Исаија, 40:12-26; Псалми, 104). Понекад се чак тврди да је његова моћ дословно неограничена, да за њега ништа није „сувише тешко“ или „сувише добро“ (Постање, 18:14; Бројеви, 11:23; Исаија, 59:1; Јеремија, 32:27).

5) Свезнајући

Идеја о Божјем свезнању изражава се на више начина – да је мудрошћу својом створио свет (Псалми, 104:24; Соломун, 3:19); да потпуно поимање мудрости припада само Њему (Јов, 28:23) и да је Он њен извор (Соломун, 2:6; Јов, 12:13; Данило, 2:20) и да је свестан свега што се дешава у космосу, укључујући људско срце (Јеремија, 17:10; Псалми, 11:4; Јов, 28:24).

6) Бестелесан

У свему наведеном Бог се сматра неизмерно већим од васионе или било ког њеног дела, било да је реч о стенама, биљкама, животињама или људима. „С ким ћете дакле изједначити Бога? и какву ћете му прилику наћи?“ (Исаија, 40:18). За Њега, народи су „као кап из виједра“, а становници земље „као скакавци“ (Исаија, 40:15,22). „Јер мисли моје нијесу ваше мисли, нити су ваши путови моји путови, вели Господ. Него колико су небеса виша од земље, толико су путови моји виши од ваших путова, и мисли моје од ваших мисли“ (Исаија, 55:8-9). Као Створитељ, Бог се такође разликује од онога што ствара. Нема физичка својства – Он је чисти дух, без тела. То је, свакако, сложен појам, који почетком монотеистичког периода није могао да буде у потпуности схваћен.

7) Натпојаван и иманентан
Он је свеприсутан. Као што се у псалму каже: „Куда бих отишао од духа твојега, и од лица твојега куда бих утекао? Да изађем на небо, ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си. Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора: и ондје ће ме рука твоја водити, и држати ме десница твоја“ (Псалми, 139:7-10). Он је био, Он јесте, и Он ће бити у сјају. Он је Један Једини и нема другог с ким се може поредити, нити Му бити раван. Он је без почетка и без краја.

8) Праведност

Значење тог појма је двојако – Бог је моралан по Себи, а тиме и у Свом односу према људским бићима, и да од њих захтева морално понашање. „Јер је Господ праведан, љуби правду“ (Псалми, 11:7). „Мудри да се не хвали мудрошћу својом, ни јаки да се не хвали богатством својим. Него ко се хвали, нека се хвали тијем што разумије и познаје мене да сам ја Господ који чиним милост и суд и правду на земљи, јер ми је то мило, говори Господ“ (Јеремија, 9:22).

9) Светост

Треба поменути још једно божанско својство – светост. Основно значење хебрејске речи која значи „свети“, кадош, јесте: „издвојен“, али у смислу да оно што је свето захтева опхођење с највећим поштовањем, јер својом „различитошћу“, величином, моћи и изврсношћу, улива огромно страхопоштовање ономе ко је пред њим. У свом основном смислу, светост припада само Богу. „Нема светога као што је Господ; јер нема другога осим тебе“ (Прва Самуилова, 2:2). Али светост прелази на људе, места и ствари које су биле изложене „зрацима“ Божје светости, тако да и они, у секундарном смислу, постају свети. На пример, Мојсије је пред пламеним грмом чуо заповест: „Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто гдје стојиш света земља“ (Излазак, 3:5). Реч „светост“ поред „натпојавности“ такође подразумева и моралност, јер се односи на савршену праведност Бога, пред којом се човек осећа недостојним, смерним и укореним. Зато и поимање Божје светости изазива код човека осећај моралног изазова. „Ко ће изаћи на гору Господњу? и ко ће стати на светом мјесту његову? У кога су чисте руке и срце безазлено…“ (Псалми, 24:3).

Uvod u filozofiju religije

ФИЛОЗОФИЈА РЕЛИГИЈЕ

Филозофија религије (лат. religare - везати, повезати) је грана филозофије која се бави испитивањем централних тема и појмова укључених у религијску традицију, религијских проблема и појмова (нпр. постојање, нужност, судбина, стварање, грех, правда, милост, искупљење, бог) и њиховим значајем за филозофију.

Филозофија религије разматра питања која се тичу потојања Бога, бесмртности душе, проблема зла и патње. Она укључује све кључне области филозофије: метафизике, епистемологије, логике, етике и теорије вредности, филозофију језика, филозофију науке, права, социологије, политике, историје итд.

Развој

Током историје, многи филозофи су промишљали религијске појмове са филозофског становишта. Филозофија религије се традиционално сматрала делом метафизике. У својој Метафизици, Аристотел говори о непокренутом покретачу да би означио оно што је узрок свем кретању, а само није покренуто. Овај термин се касније, а посебно у средњевековној филозофији, користио да означи Бога.

У средњем веку су формулисани многи докази за постојање бога, као што су пет доказа за постојање Бога Томе Аквинског или Анселмов онтолошки доказ. Такви докази изгубили су своје опште важење од 18. века, иако још увек утичу на неке филозофе.

Немачки филозоф Имануел Кант је подвргао темељној критици средњевековне доказе о постојању бога. Кант сматра да о сфери трансценденталног (о богу, бесмртности душе, итд.) можемо имати само неке идеје и уверења, али не и теоријско знање, јер у покушају да их умски одредимо нужно се заплићемо у противречја, у „антиномије чистог ума“. Неприхватање ове агностичке позиције, према Канту, неизбежно води у разне облике догматизма.

Од Фојербаха (19. век) у филозофском промишљању религије постоји тенденција која се на социјалну и антрополошку димензију верских уверења, или их третира као манифестацију различитих политичких тежњи.

Филозофија религије је као засебна филозофска дисциплина заснована у 20. веку.


Темељна питања

Филозофија религије поставља питање да ли су религијски појмови засновани или се примењују просто метафорички; има ли уопће смисла говорити о стварању, вољи, знању доброти, милости, или постојању једног или мноштва?

Нека од темељних питања филозофије религије су:

●    Постоји ли Бог? Ако да, какав је он или она?
●    Имамо ли душу? Ако да, живи ли она и након смрти тела?
●    Догађају ли се чуда?
●    Требамо ли религијски дискурс схватити дословно?
●    Је ли судбина само ствар среће?
●    Зашто на свету постоје патња и зло?
●    Шта је религијско искуство и шта нам оно може поручити?
●    како се религија може повезати с научним погледом на свет?
●    Мора ли свет имати смисла?


Референце

1. Сајмон Блекбурн: Филозофија религије, Оксфордски филозофски речник (Светови - Нови Сад, 1999.)
2. Никола Скледар: Филозофија религије Имануела Канта
3. Evans, C. Stephen (1985). Philosophy of Religion: Thinking about Faith. InterVarsity Press. p. 16.
4. Mel Thompson: Filozofija religije (Zagreb, 2003.)