БОЖЈА СВОЈСТВА
1) Створитељ
Бог је Створитељ. „Јер су сви богови у народа ништа: а Господ је небеса створио“ (Псалми, 96:5). Као Створитељ космоса, Бог је неизоставно различит и већи од било ког његовог дела. Ти делови су ограничени у свом трајању – Он је вечит. Они су ограничени у свом опсегу – Он је бескрајан. Њихова моћ је ограничена – Он је свемоћан. Њихово знање је ограничено – Он је свезнајући.
2) Вечит
У библијској причи о постању подразумева се да Бог постоји одувек. Добро су познате речи деведесетог псалма: „Господе! ти си нам уточиште од кољена до кољена. Прије него што се горе родише и сазда се земља и васељена, и од вијека и до вијека ти си Бог. … Јер је тисућа година пред очима твојима као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна.“ Такође се тврди да ће Бог увек постојати, јер све ствари ће „проћи, а ти ћеш остати … и године твоје неће истећи“ (Псалми, 102:27); „Господ ће царовати до вијека“ (Излазак, 15:18; Псалми, 146:10)
3) Бесконачан
Како Бог није ограничен временом, тако није ограничен ни простором – Он је бесконачан. Иако постоје нека „света места“ на којима се може посебно приказати, Он није ограничен ни на једно конкретно место. „Велик је Господ на међама Израиљевијем“ (Малахија, 1:5); „Господња је земља и што је год у њој“ (Псалми, 24:1); „Пуна је сва земља славе његове“ (Исаија, 6:3); „Овако вели Господ: небо је пријесто мој и земља подножје ногама мојим: гдје је дом који бисте ми сазидали, и гдје је мјесто за моје почивање?“ (Исаија, 66:1); „Али хоће ли доиста Бог становати на земљи? Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камо ли овај дом што га сазидах!“ (Прва о царевима, 8:27).
4) Свемоћан
Не само да његова моћ далеко надмашује моћ паганских божанстава, која се у ствари проглашавају немоћним (Псалми, 115:5), већ Он у потпуности влада свим елементима природе (Исаија, 40:12-26; Псалми, 104). Понекад се чак тврди да је његова моћ дословно неограничена, да за њега ништа није „сувише тешко“ или „сувише добро“ (Постање, 18:14; Бројеви, 11:23; Исаија, 59:1; Јеремија, 32:27).
5) Свезнајући
Идеја о Божјем свезнању изражава се на више начина – да је мудрошћу својом створио свет (Псалми, 104:24; Соломун, 3:19); да потпуно поимање мудрости припада само Њему (Јов, 28:23) и да је Он њен извор (Соломун, 2:6; Јов, 12:13; Данило, 2:20) и да је свестан свега што се дешава у космосу, укључујући људско срце (Јеремија, 17:10; Псалми, 11:4; Јов, 28:24).
6) Бестелесан
У свему наведеном Бог се сматра неизмерно већим од васионе или било ког њеног дела, било да је реч о стенама, биљкама, животињама или људима. „С ким ћете дакле изједначити Бога? и какву ћете му прилику наћи?“ (Исаија, 40:18). За Њега, народи су „као кап из виједра“, а становници земље „као скакавци“ (Исаија, 40:15,22). „Јер мисли моје нијесу ваше мисли, нити су ваши путови моји путови, вели Господ. Него колико су небеса виша од земље, толико су путови моји виши од ваших путова, и мисли моје од ваших мисли“ (Исаија, 55:8-9). Као Створитељ, Бог се такође разликује од онога што ствара. Нема физичка својства – Он је чисти дух, без тела. То је, свакако, сложен појам, који почетком монотеистичког периода није могао да буде у потпуности схваћен.
7) Натпојаван и иманентан
Он је свеприсутан. Као што се у псалму каже: „Куда бих отишао од духа твојега, и од лица твојега куда бих утекао? Да изађем на небо, ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си. Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора: и ондје ће ме рука твоја водити, и држати ме десница твоја“ (Псалми, 139:7-10). Он је био, Он јесте, и Он ће бити у сјају. Он је Један Једини и нема другог с ким се може поредити, нити Му бити раван. Он је без почетка и без краја.
8) Праведност
Значење тог појма је двојако – Бог је моралан по Себи, а тиме и у Свом односу према људским бићима, и да од њих захтева морално понашање. „Јер је Господ праведан, љуби правду“ (Псалми, 11:7). „Мудри да се не хвали мудрошћу својом, ни јаки да се не хвали богатством својим. Него ко се хвали, нека се хвали тијем што разумије и познаје мене да сам ја Господ који чиним милост и суд и правду на земљи, јер ми је то мило, говори Господ“ (Јеремија, 9:22).
9) Светост
Треба поменути још једно божанско својство – светост. Основно значење хебрејске речи која значи „свети“, кадош, јесте: „издвојен“, али у смислу да оно што је свето захтева опхођење с највећим поштовањем, јер својом „различитошћу“, величином, моћи и изврсношћу, улива огромно страхопоштовање ономе ко је пред њим. У свом основном смислу, светост припада само Богу. „Нема светога као што је Господ; јер нема другога осим тебе“ (Прва Самуилова, 2:2). Али светост прелази на људе, места и ствари које су биле изложене „зрацима“ Божје светости, тако да и они, у секундарном смислу, постају свети. На пример, Мојсије је пред пламеним грмом чуо заповест: „Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто гдје стојиш света земља“ (Излазак, 3:5). Реч „светост“ поред „натпојавности“ такође подразумева и моралност, јер се односи на савршену праведност Бога, пред којом се човек осећа недостојним, смерним и укореним. Зато и поимање Божје светости изазива код човека осећај моралног изазова. „Ко ће изаћи на гору Господњу? и ко ће стати на светом мјесту његову? У кога су чисте руке и срце безазлено…“ (Псалми, 24:3).
1) Створитељ
Бог је Створитељ. „Јер су сви богови у народа ништа: а Господ је небеса створио“ (Псалми, 96:5). Као Створитељ космоса, Бог је неизоставно различит и већи од било ког његовог дела. Ти делови су ограничени у свом трајању – Он је вечит. Они су ограничени у свом опсегу – Он је бескрајан. Њихова моћ је ограничена – Он је свемоћан. Њихово знање је ограничено – Он је свезнајући.
2) Вечит
У библијској причи о постању подразумева се да Бог постоји одувек. Добро су познате речи деведесетог псалма: „Господе! ти си нам уточиште од кољена до кољена. Прије него што се горе родише и сазда се земља и васељена, и од вијека и до вијека ти си Бог. … Јер је тисућа година пред очима твојима као дан јучерашњи, кад мине, и као стража ноћна.“ Такође се тврди да ће Бог увек постојати, јер све ствари ће „проћи, а ти ћеш остати … и године твоје неће истећи“ (Псалми, 102:27); „Господ ће царовати до вијека“ (Излазак, 15:18; Псалми, 146:10)
3) Бесконачан
Како Бог није ограничен временом, тако није ограничен ни простором – Он је бесконачан. Иако постоје нека „света места“ на којима се може посебно приказати, Он није ограничен ни на једно конкретно место. „Велик је Господ на међама Израиљевијем“ (Малахија, 1:5); „Господња је земља и што је год у њој“ (Псалми, 24:1); „Пуна је сва земља славе његове“ (Исаија, 6:3); „Овако вели Господ: небо је пријесто мој и земља подножје ногама мојим: гдје је дом који бисте ми сазидали, и гдје је мјесто за моје почивање?“ (Исаија, 66:1); „Али хоће ли доиста Бог становати на земљи? Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камо ли овај дом што га сазидах!“ (Прва о царевима, 8:27).
4) Свемоћан
Не само да његова моћ далеко надмашује моћ паганских божанстава, која се у ствари проглашавају немоћним (Псалми, 115:5), већ Он у потпуности влада свим елементима природе (Исаија, 40:12-26; Псалми, 104). Понекад се чак тврди да је његова моћ дословно неограничена, да за њега ништа није „сувише тешко“ или „сувише добро“ (Постање, 18:14; Бројеви, 11:23; Исаија, 59:1; Јеремија, 32:27).
5) Свезнајући
Идеја о Божјем свезнању изражава се на више начина – да је мудрошћу својом створио свет (Псалми, 104:24; Соломун, 3:19); да потпуно поимање мудрости припада само Њему (Јов, 28:23) и да је Он њен извор (Соломун, 2:6; Јов, 12:13; Данило, 2:20) и да је свестан свега што се дешава у космосу, укључујући људско срце (Јеремија, 17:10; Псалми, 11:4; Јов, 28:24).
6) Бестелесан
У свему наведеном Бог се сматра неизмерно већим од васионе или било ког њеног дела, било да је реч о стенама, биљкама, животињама или људима. „С ким ћете дакле изједначити Бога? и какву ћете му прилику наћи?“ (Исаија, 40:18). За Њега, народи су „као кап из виједра“, а становници земље „као скакавци“ (Исаија, 40:15,22). „Јер мисли моје нијесу ваше мисли, нити су ваши путови моји путови, вели Господ. Него колико су небеса виша од земље, толико су путови моји виши од ваших путова, и мисли моје од ваших мисли“ (Исаија, 55:8-9). Као Створитељ, Бог се такође разликује од онога што ствара. Нема физичка својства – Он је чисти дух, без тела. То је, свакако, сложен појам, који почетком монотеистичког периода није могао да буде у потпуности схваћен.
7) Натпојаван и иманентан
Он је свеприсутан. Као што се у псалму каже: „Куда бих отишао од духа твојега, и од лица твојега куда бих утекао? Да изађем на небо, ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си. Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора: и ондје ће ме рука твоја водити, и држати ме десница твоја“ (Псалми, 139:7-10). Он је био, Он јесте, и Он ће бити у сјају. Он је Један Једини и нема другог с ким се може поредити, нити Му бити раван. Он је без почетка и без краја.
8) Праведност
Значење тог појма је двојако – Бог је моралан по Себи, а тиме и у Свом односу према људским бићима, и да од њих захтева морално понашање. „Јер је Господ праведан, љуби правду“ (Псалми, 11:7). „Мудри да се не хвали мудрошћу својом, ни јаки да се не хвали богатством својим. Него ко се хвали, нека се хвали тијем што разумије и познаје мене да сам ја Господ који чиним милост и суд и правду на земљи, јер ми је то мило, говори Господ“ (Јеремија, 9:22).
9) Светост
Треба поменути још једно божанско својство – светост. Основно значење хебрејске речи која значи „свети“, кадош, јесте: „издвојен“, али у смислу да оно што је свето захтева опхођење с највећим поштовањем, јер својом „различитошћу“, величином, моћи и изврсношћу, улива огромно страхопоштовање ономе ко је пред њим. У свом основном смислу, светост припада само Богу. „Нема светога као што је Господ; јер нема другога осим тебе“ (Прва Самуилова, 2:2). Али светост прелази на људе, места и ствари које су биле изложене „зрацима“ Божје светости, тако да и они, у секундарном смислу, постају свети. На пример, Мојсије је пред пламеним грмом чуо заповест: „Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто гдје стојиш света земља“ (Излазак, 3:5). Реч „светост“ поред „натпојавности“ такође подразумева и моралност, јер се односи на савршену праведност Бога, пред којом се човек осећа недостојним, смерним и укореним. Зато и поимање Божје светости изазива код човека осећај моралног изазова. „Ко ће изаћи на гору Господњу? и ко ће стати на светом мјесту његову? У кога су чисте руке и срце безазлено…“ (Псалми, 24:3).
Нема коментара:
Постави коментар