БОЖИЈЕ ИМЕ
То да Бога треба доживети као личност наглашава се инсистирањем Старог завета на Божијем имену. У старом свету име неке особе било је много више од обичне ознаке.
● Лично име установљавало је идентитет те личности и откривало њен карактер. Тако су, на пример, у почетним причама Постања Еви (3:20), Каину (4:1) и Ноју (5:29) наденута имена која указују на неку од особина њихових личности. Потом и свих дванаест предака израелских племена носе имена која одражавају њихову природу или искуства њихових родитеља (Пост. 29:31-30:24).
● Познавати нечије име или наденути име некој особи често је било начин да се стекне ауторитет у односу на њу. Као творац, Бог даје имена звездама (Пс. 147:4), а дајући име Израиљу Бог изриче неку врсту поседовања те нације (Ис. 43:1). Слично томе, када се Јаков рве са незнаним божанством, он најпре жели да открије његово име како би могао да успостави одговарајући однос са њим, ко год или шта год да је био (Пост. 32:29-30). Познавати име једног бога било је, према томе, врло важно, јер је божанско име, ономе које тог бога прослављао, давало власт над њим. Призивање имена неког бога било је гарант да ће се он појавити. Призивање Божијег имена на овај полумагијски начин било је изричито забрањено једном од Десет Божијих заповести (Изл. 20:7). Старозветни писци су сматрали да смртни људи не треба да открију Божије име, нити да манипулишу њиме: своје име је могао да открије сам Бог у односу љубави са својим народом.
Из ових разлога наилазимо на изузетно страхопоштовање према Божијем имену у целом Старом завету. Уздржаност при помињању Божијег имена је толико раширена да ми због тога не знамо чак ни како се оно тачно изговара. Јеврејски нема самогласника, а Божије име пише се као ЈХВХ. Да би се изговорило, потребни су нам, наравно, самогласници, али ми не знамо који су самогласници за то тачно коришћени. До тренутка када се Јеврејска библија појавила у свом коначном облику, јеврејски религијски учитељи на име Бога гледали су као на одвећ свето да би се изговарало и кад год би, читајући текст Светог писма, наишли на њега, заменили би га јеврејском речију „Адонај“, што значи „Господ мој“. Тако су самогласници из речи „Адонај“ почели да се изговарају са сугласницима Божијег имена ЈХВХ и дали нешто налик енглеском облику „Јехова“. Данас је уобичајено да се његово име пише као „Јахве“ и тим обликом се и овде служимо.
Божја имена у Старом завету
То да Бога треба доживети као личност наглашава се инсистирањем Старог завета на Божијем имену. У старом свету име неке особе било је много више од обичне ознаке.
● Лично име установљавало је идентитет те личности и откривало њен карактер. Тако су, на пример, у почетним причама Постања Еви (3:20), Каину (4:1) и Ноју (5:29) наденута имена која указују на неку од особина њихових личности. Потом и свих дванаест предака израелских племена носе имена која одражавају њихову природу или искуства њихових родитеља (Пост. 29:31-30:24).
● Познавати нечије име или наденути име некој особи често је било начин да се стекне ауторитет у односу на њу. Као творац, Бог даје имена звездама (Пс. 147:4), а дајући име Израиљу Бог изриче неку врсту поседовања те нације (Ис. 43:1). Слично томе, када се Јаков рве са незнаним божанством, он најпре жели да открије његово име како би могао да успостави одговарајући однос са њим, ко год или шта год да је био (Пост. 32:29-30). Познавати име једног бога било је, према томе, врло важно, јер је божанско име, ономе које тог бога прослављао, давало власт над њим. Призивање имена неког бога било је гарант да ће се он појавити. Призивање Божијег имена на овај полумагијски начин било је изричито забрањено једном од Десет Божијих заповести (Изл. 20:7). Старозветни писци су сматрали да смртни људи не треба да открију Божије име, нити да манипулишу њиме: своје име је могао да открије сам Бог у односу љубави са својим народом.
Из ових разлога наилазимо на изузетно страхопоштовање према Божијем имену у целом Старом завету. Уздржаност при помињању Божијег имена је толико раширена да ми због тога не знамо чак ни како се оно тачно изговара. Јеврејски нема самогласника, а Божије име пише се као ЈХВХ. Да би се изговорило, потребни су нам, наравно, самогласници, али ми не знамо који су самогласници за то тачно коришћени. До тренутка када се Јеврејска библија појавила у свом коначном облику, јеврејски религијски учитељи на име Бога гледали су као на одвећ свето да би се изговарало и кад год би, читајући текст Светог писма, наишли на њега, заменили би га јеврејском речију „Адонај“, што значи „Господ мој“. Тако су самогласници из речи „Адонај“ почели да се изговарају са сугласницима Божијег имена ЈХВХ и дали нешто налик енглеском облику „Јехова“. Данас је уобичајено да се његово име пише као „Јахве“ и тим обликом се и овде служимо.
Божја имена у Старом завету
Нема коментара:
Постави коментар