БОГ И ФИЛОЗОФИ
Стари завет ни у једном тренутку не покушава да дефинише Бога. У извесном смислу то не изненађује, јер да би премашивао и сам врх људске интелигенције, Бог мора бити неописив. Опште узев, то није спречавало људе да се око овога потруде, те су у првим вековима хришћанске ере читаоци Библије проводили доста времена и трошили доста снаге покушавајући да се одлуче како да опишу Бога. Тај процес се и даље повремено наставља у књигама систематске теологије, и делује као покушај да се Бог опише апстрактним терминима – скоро као да постоји нека хемијска или математичка формула за то, па кад би се само могла открити, омогућила би приступ самој дубини Божијег бића. Овакав прилаз има дугу и поштовања вредну историју, а доста дугује раду великих грчких филозофа који су генерално настојали да своју идеју о „Богу“ објасне на један апстрактан, метафизички начин. Да би се одговорило на питање „Ко је Бог?“, постало је неопходно поставити наредно питање „Од чега је Бог?“ Спремно прихватање пуноважности оваквих питања имало је далекосежне последице на начин на који су нарочито хришћани формулисали своја веровања. Али ово није начин на који о Богу размишља Стари завет. Његови писци не покушавају да анализирају Бога као под микроскопом; читав свет апстрактних идеја прилично је стран њиховом размишљању. Уместо да веровања објасне метафизички, питајући се од чега је Бог, они прихватају много функционалнији приступ и истражују Божију важност за људски живот и искуство.
Речи које описују Бога
Значај признавања Бога за личност јасно се истиче многим терминима који се користе у Јеврејској библији. Поруке пророка Осије с истанчаним осећањем примењују терминологију личних односа на Бога и људе. Бог је нежна мајка Израиловом народу и штити га и усмерава од самог почетка његове националне историје, старајући се о њему: „Привукао сам их к себи с наклоношћу и љубављу. Привио сам их уз свој образ, нагнуо се к њима и нахранио их“ (Ос. 11:4). Према Изласку 4:22-23 овакву поруку је Мојсеј објавио египатском фараону када га је подсетио да Израил беше Божији првенац. И казах ти: „Пусти сина мојега да ми послужи“. Неколико векова касније Исаија је представио Бога као ражалошћеног оца чија деца су одбацила савете које им је давао (Ис. 1:2).
На другим местима Бог се описује као женик народа (Јер. 31:32; Ос. 2:14-23). После пада Јерусалима Бог је за Језекила постао великодушни поочим који је избавио град и његов народ од сигурне смрти (Јез. 16:1-7). Коришћење терминологије преузете из породичних односа за описивање Бога било је природно људима који су Бога доживљавали пре свега као личност која се сусреће у свакодневним односима. У неким круговима је модерно одбацивати библијске метафоре за Бога као безнадежно патријархалне и мужевне, али ово је јако далеко од правог стања ствари. Бог може бити описан као Отац, и то не зато што се претпоставља да је мушко, већ стога што божанско-људски однос може бити близак и животодаван колико и људске породичне везе. То што се Бог истовремено може описати и као мајка само додатно истиче чињеницу да Библија не дочарава Бога као полно одређеног. Ово можемо пратити кроз све периоде у еволуцији Старог завета какав имамо данас. Мојсијева песма, на пример, настала је, како је прихваћено, у врло раном периоду историје, а садржи и овакву изјаву: „Стјену која те је родила заборавио си; заборавио си Бога створитеља својега“ (Пнз. 32:18). Бог се овде представља као божански родитељ, уједно и мушко и женско. На другом месту Бог виче „као жена кад се порађа“ (Ис. 42:14) и обасипа људе мајчинском љубављу (Ис. 49:15; 66:13) – док Псалам 131:2 пореди Божију љубав са мирним починком у наручју божанске мајке. Ако се подсетимо на то да је све ово написано у старој патријархалној културни и да је главни изазов Израиловој вери долазио из традиционалне вере Ханана која је величанствено славила женски елемент, онда је прихватање женствених представника у описивању Бога још упечатљивије. Иста ова свеобухватност божанског бића јавља се и на првој страници Јеврејске библије, где се и жене и мушкарци описују као начињени по обличју Божијем. Та изјава би природно подразумевала да постоји некакав аспект самог Божијег бића који одговара и женствености и мужевности као карактеристикама које се могу утврдити у оквирима људског искуства (Пост. 1:27-28).
Стари завет је често неправедно критикован као да нуди скучено схватање о природи Бога. Стварност је, међутим, сасвим другачија, и пука разноврсност представа које се користе да би се објаснила Божија личност и његови циљеви показује сва обележја креативног и маштовитог народа, који се без сумње мучио покушавајући да објасни необјашњиво, али никако се није ослањао на безбедан и предвидљив језик. Управо је еластичност и живост њеног језика осигурала да порука Јеврејске библије и данас језгровито говори људима свих крајева и времена.
Стари завет ни у једном тренутку не покушава да дефинише Бога. У извесном смислу то не изненађује, јер да би премашивао и сам врх људске интелигенције, Бог мора бити неописив. Опште узев, то није спречавало људе да се око овога потруде, те су у првим вековима хришћанске ере читаоци Библије проводили доста времена и трошили доста снаге покушавајући да се одлуче како да опишу Бога. Тај процес се и даље повремено наставља у књигама систематске теологије, и делује као покушај да се Бог опише апстрактним терминима – скоро као да постоји нека хемијска или математичка формула за то, па кад би се само могла открити, омогућила би приступ самој дубини Божијег бића. Овакав прилаз има дугу и поштовања вредну историју, а доста дугује раду великих грчких филозофа који су генерално настојали да своју идеју о „Богу“ објасне на један апстрактан, метафизички начин. Да би се одговорило на питање „Ко је Бог?“, постало је неопходно поставити наредно питање „Од чега је Бог?“ Спремно прихватање пуноважности оваквих питања имало је далекосежне последице на начин на који су нарочито хришћани формулисали своја веровања. Али ово није начин на који о Богу размишља Стари завет. Његови писци не покушавају да анализирају Бога као под микроскопом; читав свет апстрактних идеја прилично је стран њиховом размишљању. Уместо да веровања објасне метафизички, питајући се од чега је Бог, они прихватају много функционалнији приступ и истражују Божију важност за људски живот и искуство.
Речи које описују Бога
Значај признавања Бога за личност јасно се истиче многим терминима који се користе у Јеврејској библији. Поруке пророка Осије с истанчаним осећањем примењују терминологију личних односа на Бога и људе. Бог је нежна мајка Израиловом народу и штити га и усмерава од самог почетка његове националне историје, старајући се о њему: „Привукао сам их к себи с наклоношћу и љубављу. Привио сам их уз свој образ, нагнуо се к њима и нахранио их“ (Ос. 11:4). Према Изласку 4:22-23 овакву поруку је Мојсеј објавио египатском фараону када га је подсетио да Израил беше Божији првенац. И казах ти: „Пусти сина мојега да ми послужи“. Неколико векова касније Исаија је представио Бога као ражалошћеног оца чија деца су одбацила савете које им је давао (Ис. 1:2).
На другим местима Бог се описује као женик народа (Јер. 31:32; Ос. 2:14-23). После пада Јерусалима Бог је за Језекила постао великодушни поочим који је избавио град и његов народ од сигурне смрти (Јез. 16:1-7). Коришћење терминологије преузете из породичних односа за описивање Бога било је природно људима који су Бога доживљавали пре свега као личност која се сусреће у свакодневним односима. У неким круговима је модерно одбацивати библијске метафоре за Бога као безнадежно патријархалне и мужевне, али ово је јако далеко од правог стања ствари. Бог може бити описан као Отац, и то не зато што се претпоставља да је мушко, већ стога што божанско-људски однос може бити близак и животодаван колико и људске породичне везе. То што се Бог истовремено може описати и као мајка само додатно истиче чињеницу да Библија не дочарава Бога као полно одређеног. Ово можемо пратити кроз све периоде у еволуцији Старог завета какав имамо данас. Мојсијева песма, на пример, настала је, како је прихваћено, у врло раном периоду историје, а садржи и овакву изјаву: „Стјену која те је родила заборавио си; заборавио си Бога створитеља својега“ (Пнз. 32:18). Бог се овде представља као божански родитељ, уједно и мушко и женско. На другом месту Бог виче „као жена кад се порађа“ (Ис. 42:14) и обасипа људе мајчинском љубављу (Ис. 49:15; 66:13) – док Псалам 131:2 пореди Божију љубав са мирним починком у наручју божанске мајке. Ако се подсетимо на то да је све ово написано у старој патријархалној културни и да је главни изазов Израиловој вери долазио из традиционалне вере Ханана која је величанствено славила женски елемент, онда је прихватање женствених представника у описивању Бога још упечатљивије. Иста ова свеобухватност божанског бића јавља се и на првој страници Јеврејске библије, где се и жене и мушкарци описују као начињени по обличју Божијем. Та изјава би природно подразумевала да постоји некакав аспект самог Божијег бића који одговара и женствености и мужевности као карактеристикама које се могу утврдити у оквирима људског искуства (Пост. 1:27-28).
Стари завет је често неправедно критикован као да нуди скучено схватање о природи Бога. Стварност је, међутим, сасвим другачија, и пука разноврсност представа које се користе да би се објаснила Божија личност и његови циљеви показује сва обележја креативног и маштовитог народа, који се без сумње мучио покушавајући да објасни необјашњиво, али никако се није ослањао на безбедан и предвидљив језик. Управо је еластичност и живост њеног језика осигурала да порука Јеврејске библије и данас језгровито говори људима свих крајева и времена.
Нема коментара:
Постави коментар