UTICAJ MUZIKE NA ČOVEKA
Muzika je čudesna tajna, muzika je nešto najlepše što je čovek možda mogao da otkrije ovom svetu punom zagonetki i istovremeno punom stradanja. O značaju muzike govorili su svi drevni filosofi. Dovoljno je setiti se da su antički mudraci imali jasno stanovište o muzici kao o nečemu veoma bitnom za čovekov skladan rast i duhovni razvoj. Evo nekoliko primera: Sv. Vasilije Veliki je u svom čuvenom predavanju mladićima o tome šta iz paganske filosofije mogu da koriste hrišćani. Uči ih da pre svega iz drevnih paganskih mudrosti treba uzimati etičku filosofiju – ono što nas poučava moralu i ono što nas dovodi u sklad sa časnim i vrlinski življenjem. On tamo u toj svojoj besedi navodi jedan slučaj po kome je Pitagora grupu pijanih ljudi iscelio tako što im je svirao melodiju na fruli putem tzv. dorskog načina. To nas dovodi do Pitagore, zagonetnog i velikog mudraca antičkoga, za koga kažu da je pored matematike ključnu pažnju posvećivao muzici, smatrajući da je muzika odnos nebeskog sklada i harmonije nebeskih sfera. Pitagora je učio svoje sledbenike da se osvežavaju muzikom, da muziku koriste za uzdizanje do uzvišenih stanja duše. Mnogo je govorio o dorskoj melodiji kao izuzetno isceliteljskoj za čoveka koja ga podiže iz različitih stanja, pre svega iz stanja tugomore, čamotinje, depresije. Sve ovo znajući nije nimalo čudno da je Pitagorin učenik Platon takođe veliku pažnju posvećivao muzici. Sâm Platon je u mladosti bio tragički pesnik – bavio se pisanjem tragedija, a kao osnivač jedne vrlo bitne filosofske škole trudio se da svojim učenicima prenese znanje o muzici kao nečim isceliteljskim i veoma značajnom. Sâma reč „muzika“ potiče od „muza“ – devet boginja umetnosti koje su bile u pratnji boga Apolona koji je bio bog lepote i estetike, i naravno, umetnosti. Dakle, muzika je nešto što nastaje po nadahnuću muza.
Platon u svom čuvenom delu Država govori govori da je muzika bitna za stanje jedne države. Kakva je muzika, takvi su i njeni građani. Platon zato kaže da muzika svojom melodioznošću dušu čini melodioznom, a ritmikom dušu čini ritmičnom – dovodi je u sklad, usklađuje je. Platon u idealnoj državi, kako je zamislio u svom čuvenom dijalogu, predlaže da postoje dve vrste muzike: jedna lepa, blaga, opuštajuća, koja plemenito deluje na dušu budeći u njoj nežna osećanja; i druga bodreća, aktivna ratnička, koja junake sprema za boj kada kada idu da brane otadžbinu. Te dve vrste muzike po Platonu su neophodne svakom čoveku koji želi da živi ispravno. Vrlo interesantno da u Državi Platon kaže da su muzika i gimnastika neophodni delovi vaspitanja svakog deteta. Baveći se gimnastikom bez muzike dete će postati grubijan, a baveći se muzikom bez gimnastike postaće mekušac. Platon upozorava da u idealnoj državi ne smeju biti dozvoljeni divlji ritmovi koji razrešavaju dušu, koji dušu uvode u sumanutu ekstazu i odvode je od apolonijskog principa sklada i mere koji je bio tako karakterističan za platonističku filosofiju. Na sličnoj poziciji stajaće i njegov učenik Aristotel. Plutarh takođe, jedan od najpoznatijih antičkih mislilaca i pisaca čuvenih istorijskih spisa, govori o muzici kao isceliteljskom sredstvu. Dakle, o primeni muzike kao nečemu što može da leči različite probleme, pre svega duševne prirode, što je za nas veoma bitno jer i danas se u psihologiji i psihijatriji zna za muzikoterapiju – terapiju određenih duševnih problema muzikom.
Vrlo interesantno da jedan mislilac, na sasvim drugom kraju sveta, beskrajno značajni kineski filosof za istoriju Kine i do dana današnjeg, Konfučije, ima istu takvu priču o muzici. A obojica su, i Platon i Konfučije, živeli u 5. veku pre Hrista. Kada ga je jedan učenik pitao šta bi on radio kada bi ga pozvali da bude prvi ministar u velikoj kneževini na čijoj su terirtoriji živeli, on je rekao da bi prvo izvršio reformu muzike. Konfučije je govorio: Kada prolazite kroz jednu državu pogledajte šta ljudi slušaju, kakve zvuke, kakve melodije. Po tome ćete znati u kakvom je stanju njihova duša. Ako su melodije vesele, narod je raspoložen i država napreduje; ako su tužne, narod je u teškom stanju. Govorio je Konfučije kao i Platon o opasnosti divljih i teških ritmova – o ritmovima koji utiču na zagađenje duše i to je zvao novom ili majmunskom muzikom.
U skladu s drevnim filosofima nalazi se i mišljenje svetootačkog predanja Crkve. Uzmimo nekoliko primera iz Svetoga Pisma. Zna se da je car Saul pozvao mladoga Davida da mu bude na dvoru ne samo kao dobar junak, nego da bi mogao da mu svira i peva kada ga napada zli duh. Jer Saul je zbog neposlušnosti Bogu doživeo da je Bog dopustio da ga povremeno napadaju teške tugomore, različita stanja čamotinje i da ga muči zli duh. U trenucima kada je Saula mučio zli duh dolazio je David, svirao na psaltiru i pevao mu pesme, pre svega pobožne pesme, i tada je zli duh odstupao od Saula. Takva je bila sila pobožnih pesama da je zli duh morao od njega da odstupi. i u Novom zavetu Sv. apostol Pavle kaže: Razgovarajte jedan s drugim; u psalmima i himnama i pojanju pesama duhovnih tako se poučavajući. Znamo da je i Gospod Isus Hristos pojao hvalu na Tajnoj večeri. Kada su završili Tajnu večeru, tj. kada je pričestio svoje učenike, on je, kako kaže Novi zavet, otpojao hvalu i tek je tada izašao sa svojim učenicima na Goru maslinsku. Od samih početaka sveti oci su preporučivali pojanje božanstvenih himni, pre svega psalama, kao izuzetno lekovito sredstvo koje umiruje dušu.
Muzika je čudesna tajna, muzika je nešto najlepše što je čovek možda mogao da otkrije ovom svetu punom zagonetki i istovremeno punom stradanja. O značaju muzike govorili su svi drevni filosofi. Dovoljno je setiti se da su antički mudraci imali jasno stanovište o muzici kao o nečemu veoma bitnom za čovekov skladan rast i duhovni razvoj. Evo nekoliko primera: Sv. Vasilije Veliki je u svom čuvenom predavanju mladićima o tome šta iz paganske filosofije mogu da koriste hrišćani. Uči ih da pre svega iz drevnih paganskih mudrosti treba uzimati etičku filosofiju – ono što nas poučava moralu i ono što nas dovodi u sklad sa časnim i vrlinski življenjem. On tamo u toj svojoj besedi navodi jedan slučaj po kome je Pitagora grupu pijanih ljudi iscelio tako što im je svirao melodiju na fruli putem tzv. dorskog načina. To nas dovodi do Pitagore, zagonetnog i velikog mudraca antičkoga, za koga kažu da je pored matematike ključnu pažnju posvećivao muzici, smatrajući da je muzika odnos nebeskog sklada i harmonije nebeskih sfera. Pitagora je učio svoje sledbenike da se osvežavaju muzikom, da muziku koriste za uzdizanje do uzvišenih stanja duše. Mnogo je govorio o dorskoj melodiji kao izuzetno isceliteljskoj za čoveka koja ga podiže iz različitih stanja, pre svega iz stanja tugomore, čamotinje, depresije. Sve ovo znajući nije nimalo čudno da je Pitagorin učenik Platon takođe veliku pažnju posvećivao muzici. Sâm Platon je u mladosti bio tragički pesnik – bavio se pisanjem tragedija, a kao osnivač jedne vrlo bitne filosofske škole trudio se da svojim učenicima prenese znanje o muzici kao nečim isceliteljskim i veoma značajnom. Sâma reč „muzika“ potiče od „muza“ – devet boginja umetnosti koje su bile u pratnji boga Apolona koji je bio bog lepote i estetike, i naravno, umetnosti. Dakle, muzika je nešto što nastaje po nadahnuću muza.
Platon u svom čuvenom delu Država govori govori da je muzika bitna za stanje jedne države. Kakva je muzika, takvi su i njeni građani. Platon zato kaže da muzika svojom melodioznošću dušu čini melodioznom, a ritmikom dušu čini ritmičnom – dovodi je u sklad, usklađuje je. Platon u idealnoj državi, kako je zamislio u svom čuvenom dijalogu, predlaže da postoje dve vrste muzike: jedna lepa, blaga, opuštajuća, koja plemenito deluje na dušu budeći u njoj nežna osećanja; i druga bodreća, aktivna ratnička, koja junake sprema za boj kada kada idu da brane otadžbinu. Te dve vrste muzike po Platonu su neophodne svakom čoveku koji želi da živi ispravno. Vrlo interesantno da u Državi Platon kaže da su muzika i gimnastika neophodni delovi vaspitanja svakog deteta. Baveći se gimnastikom bez muzike dete će postati grubijan, a baveći se muzikom bez gimnastike postaće mekušac. Platon upozorava da u idealnoj državi ne smeju biti dozvoljeni divlji ritmovi koji razrešavaju dušu, koji dušu uvode u sumanutu ekstazu i odvode je od apolonijskog principa sklada i mere koji je bio tako karakterističan za platonističku filosofiju. Na sličnoj poziciji stajaće i njegov učenik Aristotel. Plutarh takođe, jedan od najpoznatijih antičkih mislilaca i pisaca čuvenih istorijskih spisa, govori o muzici kao isceliteljskom sredstvu. Dakle, o primeni muzike kao nečemu što može da leči različite probleme, pre svega duševne prirode, što je za nas veoma bitno jer i danas se u psihologiji i psihijatriji zna za muzikoterapiju – terapiju određenih duševnih problema muzikom.
Vrlo interesantno da jedan mislilac, na sasvim drugom kraju sveta, beskrajno značajni kineski filosof za istoriju Kine i do dana današnjeg, Konfučije, ima istu takvu priču o muzici. A obojica su, i Platon i Konfučije, živeli u 5. veku pre Hrista. Kada ga je jedan učenik pitao šta bi on radio kada bi ga pozvali da bude prvi ministar u velikoj kneževini na čijoj su terirtoriji živeli, on je rekao da bi prvo izvršio reformu muzike. Konfučije je govorio: Kada prolazite kroz jednu državu pogledajte šta ljudi slušaju, kakve zvuke, kakve melodije. Po tome ćete znati u kakvom je stanju njihova duša. Ako su melodije vesele, narod je raspoložen i država napreduje; ako su tužne, narod je u teškom stanju. Govorio je Konfučije kao i Platon o opasnosti divljih i teških ritmova – o ritmovima koji utiču na zagađenje duše i to je zvao novom ili majmunskom muzikom.
U skladu s drevnim filosofima nalazi se i mišljenje svetootačkog predanja Crkve. Uzmimo nekoliko primera iz Svetoga Pisma. Zna se da je car Saul pozvao mladoga Davida da mu bude na dvoru ne samo kao dobar junak, nego da bi mogao da mu svira i peva kada ga napada zli duh. Jer Saul je zbog neposlušnosti Bogu doživeo da je Bog dopustio da ga povremeno napadaju teške tugomore, različita stanja čamotinje i da ga muči zli duh. U trenucima kada je Saula mučio zli duh dolazio je David, svirao na psaltiru i pevao mu pesme, pre svega pobožne pesme, i tada je zli duh odstupao od Saula. Takva je bila sila pobožnih pesama da je zli duh morao od njega da odstupi. i u Novom zavetu Sv. apostol Pavle kaže: Razgovarajte jedan s drugim; u psalmima i himnama i pojanju pesama duhovnih tako se poučavajući. Znamo da je i Gospod Isus Hristos pojao hvalu na Tajnoj večeri. Kada su završili Tajnu večeru, tj. kada je pričestio svoje učenike, on je, kako kaže Novi zavet, otpojao hvalu i tek je tada izašao sa svojim učenicima na Goru maslinsku. Od samih početaka sveti oci su preporučivali pojanje božanstvenih himni, pre svega psalama, kao izuzetno lekovito sredstvo koje umiruje dušu.
Нема коментара:
Постави коментар